E, neka je i meni neko stao na put! I svim mojim bubicama i bubama, onim sa kojima živim već godinama i prihvatam ih kao deo svoje ličnosti, iako osećam da mi negde smetaju, da me sputavaju i jedu energiju. Sutra ulazim tek u 15. nedelju trudnoće (mada, deca su naprednija od mene, oni će za par dana u 16!), a i za to kratko vreme učim o sebi svakodnevno. Ali konačno učim i da neke stvari bespogovorno menjam!
Moja stalna boljka, ona koja je tim veća što je modernija, oduvek je bila prevelika ambicija. Ne ona ambicija koja gazi po drugima, koja halapljivo hrli da uzme nešto što ne znam ni čemu će mi, osim da ojača moju iluziju da sam moćna, već ona vrsta ambicije čije neostvarenje donosi frustraciju. Najbolje je reći, ona vrsta ambicije koja vodi precenjivanju; u prevodu – zacrtam mnogo toga, ali ne mogu uvek to da ostvarim, ili mogu, ali sa izvesnim žrtvama koje nisam želela i posle ne znam kako to da nadoknadim.
Bebe su me naučile da to ne ide baš tako. Da, istina, ima perioda kada aktivan dan traje 20 sati, ispunjen je i organizovan “na sat”, baš onako kako to nalažu savremeni rokovnici, perioda u kojima mama može sve, i sve to može sama. Kada je sve brzo, efikasno i kada se za mamu sa pravom može reći da je sposobna ženska. (Mada, mamu sve više boli uvo za to kako nešto izgleda i kakav utisak ostavlja! To je još jedna od lepih promena.)
A ima i dana kada mama mora da leži, jer je tako čika doktor rekao, a sve zbog njene i bebeće sigurnosti. Ima dana kada mama ne stigne, niti može da izgleda tip-top, pa ni blizu toga, kada su joj i najmanje šetnjice naporne jer joj se manta u glavi i muka joj je i kada kuća ne izgleda kao iz časopisa i ne miriše na lavandu. O da, mama je sve svesnija da su želje jedno, a mogućnosti drugo i da je uspešan samo onaj ko uspe da ih uskladi. A pre svega, kao ulaznica za prilagođavanje stoji tabla sa crvenim slovima: “Budi iskren prema sebi!”
Prihvatila sam tu igru. Prihvatila sam da nisam nadčovek, da su moje mogućnosti u datom trenutku takve kakve su, isto kao što sam prihvatila da ne samo što neću moći da vozim rolere do 5. meseca trudnoće (kao što sam mislila pre nego što sam zabebila), nego ih neću voziti uopšte sledećih godinu dana. Prihvatila sam da ne mogu uvek da odgovorim na nečiji poziv za susret, a možda će viđanja svakako biti svedena na minimum tokom cele trudnoće, jer mi je mirna savest prema sebi i svom okruglom stomaku mnogo bitnija od tih malih, slatkih zadovoljstava za koja će biti vremena. Naučila sam i pravo značenje prioriteta – nisu prioriteti ono što PRVO moraš da uradiš za jedan dan (a za tim i još gomilu drugih sitnica), već su i JEDINO što možeš da uradiš, dok sve ostalo ostavljaš po strani, dok na to ne dođe red, makar to bilo za nedelju dana. Isto kao što sam shvatila da stepenice fakulteta nisu uvek iste dužine (sada su ogromne), kao ni vreme potrebno za spavanje (sada to više nije 5 sati, već 10).
Prilagođavanje je ovde ključno, ta čarobna reč koju sam do sada poznavala uglavnom teorijski. Prilagođavanje novim okolnostima, novim malim ljudima i njihovim potrebama, novim životnim okolnostima, prilagođavanje novom telu i novim osećanjima. Sve se to uči, a ja do sada nisam imala dovoljno nadahnjujućeg učitelja, niti dovoljno strogog. Bebe su me naučile da postoji i reč: “Ne”, da nimalo nije stašno izreći je i da ona nije isto što i prihvatanje poraza. Ovo prilagođavanje ne važi samo za ambicije, već i za brzopletost, nerviranje, dizanje nosa i tako dalje… svako je u nečemu specifičan, pa će u skladu sa tim i otkriti gde se najviše kriju promene.
Ima tu još mnogo lekcija, spisak je povelik i stalno se dopunjava novim stavkama kako trudnoća napreduje. Možda nekim trudnicama-takmičarkama (O da, čak i ovde ima takmičenja! Rekla bih da je to ona loša vrsta ambicije) to predstavlja negativnu stranu trudnoće, onu mučnu, “kad pošašave”, ali za mene je to prijatna novina i prava blagodet. A iskreno se nadam da sada naučene lekcije neću zaboraviti i da ću ih u potpunosti sprovesti u delo, tj. da će neke promene biti trajne. U tom smislu, već počinjem da se osećam mnogo bolje!
Ali daleko da se žalim: ovakve stvari vrede svaki minut uloženog, a nikada ne bih mogao da podnesem da mi žena sama prolazi kroz trudnoću ili da sutra deca ne znaju kako im izgleda tata. Mogu samo da poručim svim muškarcima koji smatraju da je trudnoća samo ženski posao – mnogo propuštaju. 
Hvala ti!
