Natpis sličan ovom naslovu već danima stoji na mom statusu na Gtalku. U oblacima sam i ne vraćam se skoro, sigurno ne do sledećeg jula. Sećate li se moje zimske priče sa reke iz januara? Poslednji pasus u kome vidimo rode i moja želja da nam u skorije vreme priđu bliže, obistinila se pre dva meseca. Bile su toliko fine da dođu obe i došapnu nam da ćemo sledeće godine dobiti dve bebice!
I tako ja ostadoh negde u vazduhu, malo iznad zemlje da lebdim sa njima. A kako je biti trudnica? Uvrnuto. Promene su aktivne na svim nivoima, ali krenimo od svakodnevice.
1. Hrana. Pih, što je to postalo nešto grozno obavezujuće! Nekada mi je Ivan u šali pričao kako bi lepo bilo da možeš hranu da uzimaš u pilulama, te uštediš energiju, posuđe i prostor, što je meni bilo neverovatno besmisleno, budući da je uživanje u hrani i isprobavanju novih ukusa vrlo primamljivo. Ipak, sada bih rado pozdravila tu njegovu ideju, jer trenutno hrana ne samo što nije uživanje, nego je i mučenje. Sve ima jak miris koji podiže želudac, a ono što sam uvek volela da jedem sada ima bezveze oblik, konzistenciju i boju. Pitanje sa kojim se sada najteže nosim je: Šta ćeš sada da pojedeš? Dakle, nisu to klasične mučnine, već jedna opšta odbojnost prema hrani. I da, saznala sam da tim mukicama samo tepaju jutarnje mučnine, jer inače mogu da traju po ceo dan, pa i noć. Napominjem da je to vrlo individualno, ali da se svi ovi simptomi pojačavaju ako je u pitanju blizanačka trudnoća, kao što je kod mene.
U svemu tome, za dečurliju ne brinem, ti su se sigurno dobro poslužili na mom švedskom stolu. Ljubi ih majka.
2. Kmečanje. Valjda sam ja pre njih odlučila da u tome probijem led. Kmečanje, slinjenje, kenjkanje, plakanje… to je toliko postalo uobičajeno, da sam često zbog toga teška sama sebi. Drugima nisam, njima je to simpatično, tim pre što uopšte ne liči na mene. Ako mi je mnogo toplo, mrštim se i guram sve oko sebe. Ako gledam u pun tanjir i shvatam da gubim borbu sa njim, rasplačem se. Ako je neko malo grublji, po mojim sadašnjim, osetljivim, shvatanjima, dignem nos i zaigra mi vilica. Podetinjila, valjda se to tako kaže. Nije lako, ali uvek mogu da legnem u krevet, pokrijem se i zaspim, ako mi mučnine to dozvole. Ako ne, idemo u sledeći krug kmečanja.
3. Zevanje. Kao početni stupanj spavanja u bilo koje doba dana. Ovo je dodatno podstaknuto time što mi je prepisano ležanje kod kuće, posebno zbog vremena napolju, kao i aktuelnih prehlada, gripova i drugih pošasti. Zato – knjiga u ruke, pa dokle doguram, dok se sa istom ne uspavam.
4. Snovi. Međutim, noćno spavanje nije nimalo tako spokojno i dugotrajno kao što je umelo biti. Buđenja su česta, sa trčkaranjem do kupatila, a posle ko može da se uspava – super. Sanjam kao nikada ranije. I to vrlo živo i dugo, a kasnije se sećam svih detalja. Sanjam ljude koje nisam dugo videla, pa i one koje više nikad neću videti. Sanjam neke zaboravljene događaje iz detinjstva. Sanjam i ono pod tačkom broj 1, s tim što u snu mnogo bolje izgleda. Ali najbitnije je da su ti snovi skoro nepogrešivo vrlo lepi i prijatni, kao da mi otvaraju jedan novi svet, iako već doživljen.
5. Telo. Zaobljava se. Ne, nisam se još uvek nimalo ugojila, štaviše – malo sam i smršala. Ali promene se vide svakog dana i sada mi već neke stvari iz bliže prošlosti izgledaju neverovatno. Na primer, trčanje, koje mi je toliko prijalo do skora. Bicikl, na koji sad ne bih mogla ni da sednem. Roleri? Nikako, plašila bih se! Penzionerske šetnjice i po neka vežbica da se ne ukočim od silnog mirovanja – puna kapa!
U farmerke više ne ulazim, stežu me, sada su mi hit trenerke. Brus omalio, a pidžamice i spavaćice omilele.
6. Štucanje. Zeznula sam i našeg mačka koji je po ovoj aktivnosti dobio ime. Sada mi se i on smeje. Dok ja ne zakmečim!
Bilo kako bilo, super mi je ovde i ne bih se menjala za ne-trudnu Milicu. Sve je nekako novo, drugačije, bogatije i interesantno samo po sebi, a još kada pomislim na konačan cilj – mojoj sreći nema kraja!
)
