Cvrkutanje

Koliko vremena dnevno potrošite u saobraćaju? Pošto je kretanje osnovni imperativ savremenog gradskog života, bez obzira da li radite, studirate, idete u nabavke, pratite modu ili jednostavno ste ljubitelj redovnog ispijanja kafe po kafićima, ovo pitanje se sve češće nameće.

Iako bi idealno rešenje bilo da konačno neko lansira na tržište valjani uređaj za teleportaciju, za sada nam preostaje da se na mnogo realnije načine dovijamo da dođemo do sopstvenog rešenja kako bismo dospeli do željenog mesta. U tom smislu, ja sve češće posežem za biciklom.

Kad god sam putovala kroz Srbiju, uvek su mi se dopadali gradići u kojima ljudi voze bicikle, koristeći ih kao osnovno prevozno sredstvo. Od većih gradova čini se da se Novi Sad odlično uklapa u koncepciju biciklističkog grada, budući da je dovoljno velik da bi bicikl bio potreban, i dovoljno mali da se istim grad lako pređe, a splet staza namenjenih biciklistima to i omogućavaju. Srećom, i Beograd je mladunac u sličnom pokušaju.

Naime, do pre dve godine u Beogradu je sigurna vožnja bicikla bila moguća samo na savskom i dunavskom keju, Adi Ciganliji, Košutnjaku i sličnim rekreativnim centrima na otvorenom, gde ste mogli da se upustite u vožnju sa preprekama, budući da nije bilo jasne granice između biciklista i pešaka, džogera, kolica sa bebama i ostalih korisnika prirode i svežeg vazduha. Vožnja je tako mogla biti uživanje jedino rano ujutro ili uveče, ali i tada se svodila samo na jedno – na puku rekreaciju.

Izgradnja spleta biciklističkih staza kroz jedan deo grada pružila nam je još jednu mogućnost – da nam bicikl postane prevozno sredstvo. U prednosti ovoga mogla sam da se uverim kada je pre par meseci kod nas gostovao čika Bajden. Haos na stanicama. Autobusa nigde. Kolima zabranjen prolaz. Nervoza. Ja hitno moram do fakulteta. Moram da budem u gradu i tačka, ali nevolja je što do fakulteta ima sedam kilometara koje ipak nije tako jednostavno prepešačiti. Setih se reči jednog svog profesora koji je jednom rekao kako ne treba da budemo uvek dostupni, a posebno ne za nepredviđene, loše situacije koji nam drugi nameću. I tako je sve počelo. Za pola sata bila sam na fakultetu, i to nasmejana, što tog dana nije bilo lako videti među vrednim svetom.

Prednosti vožnje bicikla gradom su brojne: sami raspolažete svojim vremenom, ni sa kim se ne gurate i nikoga ne čekate, ne plaćate kartu za autobus, ne tražite slobodno mesto za parking i ne plaćate isti, rekreirate se čuvajući i unapređujući svoje zdravlje, ne plaćate gorivo, čuvate životnu sredinu, možete da svratite na mesta na koja vam na pamet ne bi palo inače da svratite, gledate svet iz druge perspektive… U stvari, za sada ne mogu da zaključim ovaj spisak, jer svakim danom otkrivam još ponešto. Čitav jedan novi svet mi se otvorio, a ja iz dana u dan sa zadovoljstvom istražujem njegove mogućnosti.

Ipak, do sada sam mogla da primetim i neke mane, koje opet ne mogu da se mere sa prednostima, ali mogu da vam otežavaju stvari. Problem najviše leži u parkiranju bicikla, tj. pronalaženju adekvatnog mesta na kojem biste ga mogli ostaviti, sa sigurnošću da ćete ga zateći tu celog kada se vratite.  Niti jedna brava, katanac ili lanac koji ovde možete kupiti neće biti dovoljno sigurni. Svi ti odbrambeni mehanizmi služe više kao psihološka barijera, da pošteni ljudi ostanu pošteni. Drugi problem je što ste za bicikl ograničeni vremenom, jer ga na našem podneblju praktično možete voziti svega sedam do osam meseci godišnje, ako vas vremenske prilike posluže. Treći problem je generalno nepostojanje kulture vožnje bicikla kod nas, što se ogleda u tome što vas vozači kola neretko ne primećuju, pešaci se ne osvrću na vas, a mnogi javni i privatni objekti uopšte nisu uzeli u obzir da će neko poželeti do njih da dođe upravo biciklom, te nisu obezbedili mesto za ostavljanje istog, iako su s druge strane predvideli ogroman prostor za parkiranje vozila. U tom slučaju, vi tu onda nemate šta da tražite.  Još jedan dokaz koliko sitnice mnogo znače. Ipak, mislim da se i tu stvari polako menjaju i da će se s vremenom stvoriti mnogo bolji uslovi za sigurnu i udobnu vožnju. Beograd definitivno postaje biciklistički grad, a ako mi ne verujete, spustite se do Brankovog mosta i bacite pogled na njegove staze.

A kao šlag na tortu, koji je zasladio ovu moju novu letnju ljubav, nedavno je u izdanju Geopoetike izašla knjiga Dejvida Birna, Biciklistički dnevnici. Putopis sa bicikla – ima li trenutno za mene veće poslastice? Da vas malo zagolicam:

S obzirom na tu tačku posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor… Voziti bicikl kroz sve to nalikuje krstarenju kolektivnim nervnim putevima nekog ogromnog globalnog uma. To i jeste put kroz kolektivnu psihu jedne kompaktne grupe ljudi. Čudesno putovanje, ali bez otrcanih specijalnih efekata. Čovek može da oseti taj zajednički mozak – srećan, okrutan, sklon prevari ili plemenit – na delu i u igri. Beskrajne varijacije poznatih tema ponavljaju se i ponovo se pojavljuju: pobedonosne ili melanholične, pune nade ili rezignirane, ove promene stalno se odvijaju i umnožavaju…

Vidimo se na stazi!