Kako su svitanja leti lepa! Noćna svežina koja se zadržala čini mozak bistrim, a tek pristiglo sunce želi dobrodošlicu u novi dan. Sledeći staru dobru Po jutru se dan poznaje, puni elana skiciramo svoje planove da današnji dan provedemo na reci. I kako to obično biva, dani kada rano ustanemo sa nekim naročitim ciljem, dugo pamtimo po njihovoj posebnosti. Gde smo se to u prošlu nedelju zaputili?
Ceo ovaj vikend (14.-16. avgust) bio je rezervisan za prvo okupljanje vlasnika i ljubitelja brodića Vario 19, a Pera, vlasnik brodića Dunja nas je pozvao da mu prisustvujemo kao prijateljska, moralna, energetska i brojna podrška. I opet se dokazalo da je svaki povod da se plovi i druži zlata vredan, posebno kada je u to uloženo dosta truda, kreativnosti i ljubavi, što ovome skupu svakako nije nedostajalo.
U ovo vreme Sava je mirna i prostrana i nudi jednu potpuno drugačiju sliku od one koju obično vidimo pred sobom pri spomenu ove reke. U poslednje vreme počela sam da volim ovakva doba dana, tj. ili rano jutro ili noć na reci, jer samo tada možete zaista osetiti njenu čaroliju, opustiti se i uživati u svim novim utiscima koji vas okružuju. Danju je situacija mnogo “dinamičnija”, pa se sve to gubi.
Ako nekada prolazite Dunavskim kejom, sigurno ste primetili da se na mestu susretanja Save i Dunava nalazi jedna velika zeleno-crvena bova, koja i noću treperi plavičastim, pulsirajućim svetlom. Kad god prolazimo ovuda, “obiđemo” i nju, jer nas je jedan kapetan pre dve godine kod nje venčao. Zaljubljeni je znaju kao “srećna bova”, jer legenda kaže da su veze koje se tu ostvaruju neraskidive. A na slici gore vidite i dokaz da je bova odlično čuvana.
Prolazeći duž Beljarica i ploveći ka njihovom gornjem špicu, gde nas je čekao Pera, čudila sam se kako je ovo mesto tako malo udaljeno od vrlo urbanog dela Beograda i kako se na tako uskoj razdaljini nalaze takve suprotnosti. Iz bujnog zelenila vire štapovi pecaroša i poneki šatorčić, neki uživaju u jutarnjem kupanju, a neki u jutarnjoj kafici. Mi smo se zato pridružili Peri na prvom jutarnjem obedu.
A kako ovde vreme brzo prolazi! Nemate ni internet, ni knjige, ni kućne poslove, ni telefone, ni kupovine – a proleti! Nije prošlo ni par sati u osvežavanju i ćeretanju, a na vezu je bilo nekoliko brodova i mnogo ljudi. Dunav možda jeste ogroman i relativno hladan, ali je i poznat po delovima koji su veoma plitki. Iako nisam nameravala da se kupam, nisam odolela vodi koja mi je dolazila do struka i sitnom pesku pod stopalima. Ko kaže da po Dunavu ne može da se trči?
Do kasnog popodneva bili smo najbrojnija grupa u okolini, sa stalnom flotom od oko 4-5 brodića i mnogo gostiju koji su prostizali da bi nas pozdravili, zauzvrat dobijali malo pozitivne energije, a potom odlazili zadovoljni. Društvo je bilo raznovrsno: od pomoćnih čamaca do velikih brodova, preko dva pinča, bilo je i dece i onih koji su to suštinski a zapravo su malo stariji, jedna trudnica, poslovnih ljudi i umetničkih duša… u svakom slučaju, mnogo onih dobre volje. Osećala sam se kao kada sam kao mala sa roditeljima i bratom odlazila na velika i vesela porodična okupljanja sa mnogo dece, događanja i jednom opštom bezbriznošću. Lepo je podsetiti se i probati slično i u ovim godinicama.
Dok sam ležala na gumi, jednoj od onih “igračkica” za sportove na vodi, potpuno neočekivano sačekalo me je pitanje: “Hoćeš da te vučem?” Nego šta, nego hoću! Pa leto i služi da se probaju i dožive nove stvari! Ali nisam mogla ni pretpostaviti kako to čudo tako juri! Zamislite sebe prednjim delom tela tik uz vodu, po kojoj se krećete oko 40 km/h!
Dok idete pravo, prava uživancija, sunce vam blješti u lice, kapljice vode vas prskaju, vi letite, ali na krivini nastaje nevolja, koja potpuno opravdava naziv sport u ovoj aktivnosti. 
Talasi vas bacaju, lupaju i cimaju i potrebna vam je dobra snaga i koordinacija tela da se zadržite na gumi i da ne upadnete u vodu (ta varijanta se meni pod ovom brzinom činila bolnom). Ali uspela sam – do kraja vožnje sam tvrdoglavo ostala na gumi. Vožnja se završila kada sam rekla da mi je dosta, jer sam imala utisak da su se moji unutrašnji organi pretumbali i zamenili svoja mesta, a gliser kao da se s vremenom sve brže kretao (a verovatno i jeste). Kući sam kao uspomenu na ovu avanturu ponela jednu modricu na butini i upalu mišića ruku. Ali ma kako vam se činilo, opet bih se vozila, jer je osećaj neverovatan. Posebno ako gliserom upravlja vozač formule na vodi (što sam saznala tek posle vožnje!).
Kada se sidra podignu i krene se polako svojim marinama nizvodno, sunce se polako vraća u položaj u koji smo ga dočekali rano jutros. Čini se da je od tada prošlo nekoliko dana, jer je utisaka mnogo i ponovo se dokazuje da Ko rano rani, dve sreće grabi. Ipak, ne bih to radila svakog dana, jer se duple srećice sretnu samo ponekad, ali se zato dugo i pamte.
Još jednom HVALA Peri i Jeleni na predivnom danu. Njihove utiske o ovom događaju možete čitati ovde.
