Sigurno ima još onih koji će se sa mnom složiti da uvek najviše dešavanja u gradu ima onda kada treba najviše da zapnete u učenju ili poslu. Ista priča ponavlja se kod mene iz leta u leto. Ako tome dodamo i činjenicu da je leto vrlo kilavo i lenjo samo po sebi (u čemu i leži njegova najveća čar!), dobijamo ne tako produktivnu situaciju. Makar ne u onoj meri u kojoj se to očekuje. A i mene je opet poteralo letnje zujanje.
Već danima imamo priliku da gledamo kako se razbuktava Beogradska Univerzijada. Pošto se ona Ivanu i meni održava praktično ispred nosa, koristimo svaku priliku da se nađemo u blizini (mada ona i sama stiže do nas), jer je pozitivna energija nešto što je njeno glavno obeležje. Treba to upijati, s obzirom da je to nešto što se ne može videti i doživeti svaki dan. Stvarno me neke pojave teraju da zauvek pobijem u sebi u delić ideje da sve gluposti ovog sveta mogu prevladati ono što teži nekim višim, samim tim i lepšim ciljevima.
A i centar grada sada je posebno postao mesto na kome je zanimljivo boraviti. Lepo je videti strance kojima je ovde prijatno, pa i više od toga. Belef je počeo, a ove godine njegova glavna deviza je umetnost koja dolazi ljudima, umesto da oni idu njoj, u šta se i sami možete uveriti na svakom koraku. Tako sam se oduševila postavkom terakote u raznim varijantama, koja se praktično stopila sa ulicom i dala joj jedan novi, neobičan izgled. Pogledajte program manifestacije i iznenadićete se kako lako možete postati njen deo i tako sebi obogatiti dan.
I ono poslednje, ali ne i najnebitnije. U Grafičkom kolektivu u toku je jedna vrlo neobična izložba Gordane Popović Vasić, koja i te kako ima veze sa svima nama. Reč je o razvoju grafičkog dizajna u Srbiji od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, tj. prvi njegovi počeci kod nas. I kao svaki istorijski pregledi, ovo jeste svojevrstan put u prošlost, ali onu prošlost koja je nama bliska i koja nam budi sećanja na detinjstvo. Vredi je pogledati, jer kao i svako ovakvo podsećanje, proradi onaj prijatan osećaj rasterećenosti i bezbrižnosti.
Izložba nosi naziv Između oduševljenja i straha i traje do 18. jula. Dok vam u pozadini ide muzika mladosti naših roditelja, kao i projekcija raznih tadašnjih dostignuća iz ove oblasti, možete videti plakate za izložbe, filmove i predstave, razne logoe, dizajn ploča, knjiga, časopisa i dnevnih novina, pa i poštanskih marki. 
Danas sve ovo izgleda vrlo naivno, ali i inspirativno, posebno imajući u vidu koliko je trenutno retro stil u osnovi mnogih vrlo modernih, pa i haj tek pojava u svim oblastima života. Ja sam uživala čitajući Ježa i Zmaj, pronašla sam primerak Kafkinih pripovedaka (koje nikako da nađem u biblioteci), podsetila se na odličan plakat za Kosu i prvi put videla crtež za Ljubav i modu.
Oduševljenje je prevaglilo. Verujem da je u to vreme, kao i pri svakom početku, pored oduševljenja i strah bio dosta prisutan, strah od neizvesnosti kako će dizajn kao novina biti prihvaćen i kako će se dalje razvijati. Opet se pokazalo da strahu nije bilo mesta. Ne zato što je dizajn dostigao svoj vrhunac i zato što je značajno promenio svet, već zato što ima neki svoj razvojni ritam, što se neprestano menja, a to je ipak neki znak progresa. U svakom slučaju, njegovi počeci uvek ostaju i svojim postojanjem nam svedoče o istoriji.
A vi se ne plašite, već iskoristite leto da krenete u jednu neplaniranu, besciljnu šetnju. Već ćete naleteti na nešto za sebe. Šta bismo mi bez leta, zar ne?
