Ovih dana radujem se i pri samoj pomisli da nam možda uskoro više neće biti potrebne vize. To je utrlo put mojoj mašti, koja je već počela da kuje planove gde ćemo i kako ići, što mi je do sada delovalo možda ne kao dalek san, ali kao suvišan utrošak energije i previše cimanja – da. Dok ne dobijemo zeleno svetlo, koristim ono što imam, grabeći svaku priliku koja mi se pruži. Tako sam juče posetila, ni manje ni više nego – Kinu.
Moja kuma imala je tu čast da diplomira Kineski jezik i tako se zaljubi u kinesku kulturu uopšte, što ju je odmah po završetku studija odvelo u Peking na usavršavanje. Bilo je to one godine kada se čitava Kina spremala za Olimpijadu, a to joj je davalo posebnu draž. Pošto i sama gajim naklonost prema toj u svakom smislu nama udaljenoj kulturi i njenim ljudima, pa i Istoku uopšte, njeno interesovanje i jednogodišnji život u Kini je samo pothranilo moju radoznalost.
Trenutno ona radi na magistarskom radu baveći se savremenom kineskom kratkom pričom. Nisam mogla da odolim a da ne zavirim u njene knjige i beleške, pa sam odlučila da jučerašnji kišoviti dan provedem u njenom društvu šetajući po tajanstvenim putevima Istoka.
U središtu njenog interesovanja jeste kratka priča savremenog pisca Bo Yang-a, Pirinčana kaša od longyan-a. Već u samom početku može se naslutiti da nemamo posla sa tekstom na koji smo navikli, da je u pitanju nešto gde se podjednako uključuju znanje i filosofija, ali i osećaj i intuicija… Nešto na šta naš moderni, zapadnjački duh nije navikao, čime nam je ova priča još primamljivija.
Neobavezan razgovor o ovoj kratkoj priči neočekivano se nastavio do kasno u veče, a nismo ni verovale da ona sadrži ogromno bogatstvo saznanja, značenja i tumačenja, posebno kada se imaju u vidu snovi. Ukoliko sam vas makar malo zainteresovala za kinesku književnost, možda biste za početak mogli da potražite knjižice koje će vam doneti nešto novo, Zalazak Sunca (Plato) i Zašto nema muzike (Čigoja). One predstavljaju zbirke moderne kineske kratke priče. Uskoro, kada rad bude bio gotov, možda ćemo vam Pirinčanu kašu malo više otkriti, a do tada se pozabavite preporučenim.
Kuma i ja ovog puta nismo obezbedile kineski čaj od jasmina, ali me je zato jutros na terasi dočekalo prijatno iznenađenje. Naš jasmin je procvetao i time nam ulepšao terasu. Uspeli smo da ga uslikamo, ali još uvek nismo u mogućnosti da vam dočaramo njegov predivan miris. Jasmin je zaokružio naše putovanje Kinom, jer ova biljčica vodi poreklo upravo odatle. I verujte, prepuna je reči.
P.S. Naša biljka sa slike je Madagaskarski jasmin. O njemu možete pročitati tekst koji sam pisala na Svetu biljaka.
Za sada moram ovako, diplomatski. Nego, gvirni malo u nekoj knjižari ili biblioteci u Zalazak Sunca, naći ćeš je tamo. 
