Išla sam u drugi razred gimnazije kada je sve počelo da mi se vrti oko Skadarlije. Nije to bilo tako davno, uskoro će se navršiti deset godina (boljereći jedna decenija, tako deluje još manje!), ali toliko stvari se od tada promenilo, toliko je ljudi i misli kroz moj život prošlo, toliko njih zauvek otišlo, da mi se ponekad učini da sam sve to prošla u nekom drugom, prethodnom životu ili je sve to isečak nekog filma koji sam nekada gledala. Nisam bila boem, niti sam to sa sedamnaest godina mogla biti.
Imala sam plavu kosu sa prepoznatljivih nekoliko pramenova na kojima su se smenjivale crna i crvena boja. Uvek na meni dugačka, bogata suknja – glohna, što suža to bolja, i lakovane martinke do kojih tada (a sada tek!) nije bilo lako doći. I večito zagrljena sa grubo uvijenom rolnom pak papira, dimenzije 70 x 100. Spremala sam se da upišem Akademiju primenjenih umetnosti.
Centralni deo moderne Skadarlije zauzimala je zgrada u dnu same ulice, do Bajlonijeve pijace. Svi je prepoznaju po fasadi koja je oslikana trodimenzionalnim prizorima nekadašnje ulice. Ako se pažljivo udubite u oslikane zidove, steći ćete utisak da ste otputovali u prošlost.
I prozori su na fasadi dobili svoje obličje, te tako izgledaju stopljeno sa slikom, da bi se običan prolaznik mogao prevariti i pomisliti da oni uopšte i ne postoje. Ali ti prozori su sa unutrašnje strane za mene krili čitav jedan novi, primamljiv svet.
U to vreme slikarski ateljei nalazili su se na drugom spratu dotične zgrade, a onome ko bi prvi put tu navraćao nije bilo potrebno previše objašnjavati kako da ih nađe – bilo ih je teško promašiti – samo je trebalo pratiti mirise farbe, boja, lakova za kosu i drveta.
Svakodnevno sam prelazila više od deset kilometara da bih došla na crtanje i redovne časove u gimnaziji, koja se nalazila u blizini. Ustala bih sa suncem, pticama i baka Rosom, koja bi baš u to vreme počela zalivanje svoje bašte prostrte tik ispod mog prozora. Razbudile bi me boje iz nekog časopisa o enterijeru (imala sam ih gomile, što domaćih, što stranih!), mozak bi se aktivirao razrađujući ideje, a ti časopisi u kojima su uvek predstavljani čisti, brižljivo uređeni i dinamični prostori podmirivali su moje apetite za u svakom smislu srećnom kućom. Uređivanje tuđeg prostora u estetskom smislu, samim tim i ulaženje u nečiji intimni prostor, trebalo je da postane moja profesija.
U atelje sam stizala pre svih. Volela sam da prođem skadarlijskom kaldrmom dok je još bila vlažna od noćne rose i da posmatram kako se sunce lagano provlači između visokih zgrada i konačno prodire i u ovu usku uličicu.
Atelje bi spavao, što bih iskoristila da prošetam između štafelaja i gledam crteže i slike, a često bih se igrala raspoređivanjem postavke mrtve prirode koju sam uvek imala potrebu nekako da oživim.
Ali moj razlog tako ranog dolaska nije bilo samo tumaranje. Tu sam imala svoj omiljeni kutak – prozor. Nije to bio običan prozor, jer takav prozor ne bi ni zasluživao priču. Moj prozor bio je uzdignut na svega pola metra od poda, gledao je na ulicu i, što je najvažnije, bio je isturen ka njoj, tako da se u njemu moglo komotno sedeti, jer je od zida do okna bilo oko metar slobodnog prostora. Taj deo za sedenje bio je presvučen azurnim itisonom, na koji bih odmah po ulasku u atelje bacila svoju torbu i izvadila pribor za crtanje, što bi odmah značilo da mesto pripada meni. S vremenom niko više na njega nije ni računao, jer u pauzama, kada se tu i moglo sedeti, ja sam zavaljena čitala knjige.
Kroz prozor se mogla videti ulica, koja je, iako u samom srcu Beograda, disala u nekom potpuno drugačijem ritmu i imala u celosti različita interesovanja. Od tada imam naviku da sa nekog bliskog ali neprimetnog mesta posmatram ljude. Klinci koji istrčavaju na školski odmor, a zatim se zaigraju tako da ih učiteljica redovno zove natrag na časove. Starica vuče ručna kolica vraćajući se iz prodavnice, a točkići joj se zaglavljuju u kaldrmi i njihovo kretanje podseća na hod pijanca. Momak čeka devojku držeći ružu, a u iščekivanju prska parfem prvo sebi za vrat, a zatim mirisom ulepšava i ružu. Mladi policajci sede na klupici, jedu pljeskavicu, piju pivo i smeju se – njihova uniforma se tada čini kao deo kakvog maskenbala. Jedna devojka plače. Neki mladić se ubuljio u nju, sapleo se i pao…
Pauza je gotova, a moj štapić ugljena već pleše po hartiji, pogled mi kruži po telu modela, tražeći brazde, senke, sjaj, smirenost, glatkoću i nemir.
S vremenom je moj prozor postajao lepši. Svakog dana sam dodavala po nešto u svoj kutak, tako da ni u jednom trenutku nisam pomislila da sam tu samo privremeno, da će se moja perspektiva uskoro promeniti, a moj pogled samim tim biti upravljen na druge predmete, koje ću gledati drugim očima.
Nakon dve godine svakodnevnog, napornog rada, obrela sam se u jednom drugom ateljeu, sada pored Save, uz Kapetaniju, kao jedan od kandidata za prijemni ispit. Konačni poraz sledio je nekoliko dana kasnije, kada sam svoje ime ugledala pod rednim brojem 5, na prvom mestu ispod crte. Akademiju nisam upisala. Nedostajao mi je jedan bod. Na rezultatima koje sam naknadno dobila otkrivena je prevara i ocene misterioznog “trećeg profesora” koji me je ocenio sramno niskim ocenama, na donjoj granici, za razliku od druga dva ocenjivača. Cela ta priča dobila je drugi tok i smisao, pri čemu su otkrivene one dubine koje čoveka dovode do razočaranja i teraju da ono dete u svakom od nas konačno odraste i prilagodi se. Otkriva na šta ljudi sve mogu biti spremni.
Jednog jutra neposredno pred buđenje kao da sam čula kako je moj prozor prodorno naprsnuo, a zatim se razbio u hiljadu komadića. Tog dana nisam otišla u atelje, pribor za crtanje uredno sam spakovala u kutije, a svoj štafelaj i tablu za crtanje poklonila. Ljude sam počela da slušam, umesto da ih posmatram.
Pre par dana ponovo sam prošla Skadarlijom. Ova ulica se polako budi iz mrtvih. Oni koji opstaju trude se da muzikom i cvećem obnove stari duh, a radnici raznose materijal potreban za renoviranje i izgradnju novih kafanica. Moja oslikana zgrada sada je bleda. Ulaz u nju zagrađen je starim drvenim buradima, stolicama i metlama. Nazire se samo ime pivnice i poneka radnja koja je tu obitavala kada sam redovno ovde dolazila – krojačka radnja, salon lepote, sajdžija, prodaja muzičkih instrumenata, seks šop… Kao stampedo navreše u moje sećanje ljudi, ti tako tipični ljudi tog sveta, više lažni nego stvarni, kiša, papir, pecivo, umor, sunce, gitare, prozor… Moj prozor!
Podigla sam glavu i pogledom ga pronašla. Jedno okno naprslo i umesto njega labavo postavljen jeftin karton. Drugo umrljano farbom. Ram izlomljen, a fasada oko njega oljuštena. Zakoračih ka ulazu u zgradu, kada me prenuše reči mladog zadriglog gospodina sa plastificiranom karticom na grudima: “Šta treba?” Zbunih se pitanjem i činjenicom da nikada ne uspevam da uhvatim pravi smisao tog pitanja, i samo se tupavo iskezih: “Pogrešila sam. A sada ćao!”
Otperjah niz ulicu sa mislima o Beogradu – onom koji spava večnim snom i onom koji se tromo budi. Mog prozora više nema i za njim ne žalim. Žalim za onim što se teško, a možda i nikako ne može nadoknaditi, za iskrenom, neiskvarenom dušom koja se uvećava po svojoj logici, koja ne proračunava i ne razmišlja kako da se uklopi u iovako naprsle kalupe.
Tu je ona negde, uspem da doprem do nje – sada kroz reči, boje i slike. To je moj novi prozor u svet.
Uzivala sam citajuci. Imam neki osecaj da bih uzivala i gledajuci tvoje slike, tj. sedeci u prostoru koji si ti uredila. Nadam se da nisi odustala od svojih snova zbog te nepravde. Lepota u umetnosti i jeste u tome sto se za nju ne moramo skolovati, nego je razvijamo po svom osecaju.
( 
) Sva mesta koja si naveo i ja sam u to vreme pomno obilazila. Sada ih nema, ali ako je za utehu, ljudi ih se rado sećaju. Ko zna, možda se tamo opet pojavi nešto interesantno, u čemu ćemo kao sada stariji uživati. 
