Cvrkutanje

Zastanem ponekad, stavim prst na čelo i zapitam se tražim li ja mnogo. Nikoga ne zagledam, nikome ne smetam da živi kako hoće, moja očekivanja od drugih svedena su na minimum. To mi se nekako čini kao zdrava logika, koja ide na ruku i meni i ljudima oko mene. Ipak, sve je više stvari koje bude u meni nešto što bi iz temelja moglo da uzdrma ovakva moja uverenja i stvori od mene ono što ne bih volela da budem. Možda sam za današnje vreme postavila preširoke granice? Obziri i osećaj za sebe i druge gube se, a moju zemlju bahato zauzimaju drugi.

Još pri našim krstarenjima Savom primetila sam da reka nije tako široka, tako tiha i da postoji nešto što naše vidike čini mutnijim i nemirnijim. Obale protiv svoje volje primaju splav kućice, sojenice, ali zašto da ne – i prave, zidane kuće. Put uz reku, rezervisan uglavnom za rekreativnce, do pre par godina nije se mogao videti sa reke od gustog rastinja. Sumorna zimska priroda dovela je do toga da lakše shvatimo upozorenje da je uveliko na putu njeno uništenje.

Odlučila sam da to ispitam i kopnenim putem, te sam iskoristila prethodne lepe dane da se navozam biciklom, spremna na sve ono što me može sačekati u nekada divljem predelu iza novobeogradskih blokova na Savi. Kako su samo moje pretpostavke bile tačne!

Pogled na beskrajni zeleno-crni pačvork od poljana i njiva sada je otežan, jer vam je vidik zatrpan đubretom, natovarenim toliko da biste na prvi pogled pomislili da je ova oblast pretvorena u deponiju. To ipak ne remeti zaljubljene parove, prave ljubitelje prirode, da noću ovde dolaze kolima i okruženi đubretom probaju ljubav, a ostatke svoje strasti u vidu kondoma, maramica i ambalaže od slasnih zalogaja iz Meka ili neke lokalne ćevabdžinice nehajno ostave za sobom. Ne znam da li je to moderno, ali bahato i primitivno svakako jeste. Još mi je manje jasno ko na sve to može da se loži, ali nije ni čudo, na sve strane imamo dokaze koliko je današnje društvo perverzno. Vođenje ljubavi u đubretu, kako tuđem, tako i svom.

Uz reku drveća skoro i da nema, ali umesto njega sada su tu pesak, šoder, kamioni, i naravno, sve to gde-gde začinjeno đubretom. Toliko je ljubitelja divljine, da se ni ubrzanom gradnjom ne može zadovoljiti potražnja za prebivalištima u prirodi. Ali da bi se gradilo, prvo treba iskrčiti. Rezervat prirode se pretvorio u gradilište. Biciklistička staza postade opasna, što zbog rupa nastalih od vrlo aktivnog teškog saobraćaja, što od moćnih automobila koji ovde jure kao na autoputu. Moji roleri više tuda ne mogu da prođu. Dok smo do pre nekoliko godina tu viđali razne živuljke, sada je sve više vrlo nesimpatičnih njuški, sa stavom da su sve ovo oni kupili i da imaju pravo da rade sa time šta požele. Postavlja se pitanje koje se sada više ne tiče samo ekologije, za koju dokazano nemamo nimalo svesti, već i pitanje dobrog ukusa, na koje se odgovor i ne nazire.

Ovaj tekst se ovde ne bi našao da ne pokušavam da pronađem rešenje ovog problema. Ono što mi unosi nemir je to što su snage neravnomerno raspoređene. Moja logika je da uvek za sobom treba da počistim i da ne ostavljam nikakav neprimeren trag. S druge strane, javlja se sumnja da jedan moj propisno bačen papir ne znači ništa ako nakon toga jedan čovek za sobom ostavi čitavu kesu. Jedna biljka koju posadim ne znači mnogo ako u isto vreme motorna testera uništi pedeset stabala da bi se postavili temelje za novu vilu na vodi. Koliko se računa moja briga o životinjama ako je jedan čovek sposoban da za svega jedan dan uništi njihovo stanište, pa i njih osudi na propast? Na kraju krajeva, kako da se izborim za sebe i očuvam svoje zdravlje, kada ne mogu da potvrdim ni svoje osnovno pravo, kada sam u suštini potpuno nezaštićena?

Ovo nikako ne znači da treba da prestanem da se trudim, jer ja to ne radim zbog nekog pisanog morala ili da bih u tuđim očima bila svetica, već je to moja prirodna potreba i zbog takvog ponašanja se lepo osećam. Jednostavno, neću da remetim druge, ali zauzvrat ne smeju oni uništavati mene.

Želim samo parče zemlje gde mogu da predahnem, da ne mislim ni o čemu, da uživam, da mi je lepo, da otkrivam svet drugačiji od onog rastućeg, agresivnog i razdirućeg. Svetinje ne leže samo u hramovima, ali ko još ima sluha za to. Danas je svetinja biti zdrav, svetinja je imati decu, zdravu decu, i svetinja je voditi lep život. Na svakom koraku imamo priliku za to, zašto je propuštati?

Slike svih gore navedenih nakaradnosti neću postavljati, one će biti prosleđene nekim organima, gde im je i mesto. Kada se ode par kilometara dalje, već se može predahnuti, posebno ako krenete ranije, dok naši neimari još spavaju.

Srela sam mačka koji, kako je ribar rekao, “lovi” ribu. Na moje insistiranje je priznao da to čini tako što mu oni daju deo svog ulova. Srela sam i stado ovaca sa malim jagnjićima, koji se jedva drže na nogama, a uši su im u fazi kada su još uvek veće od same glave. Videla sam i senicu. Jedna beba je danas izašla u prvu šetnju po prirodi.

Vidite, dolazi vreme kada će postati nužno da umemo da uživamo u sitnicama.