Krećemo se bučnom i nemirnom putanjom odrastanja i na tom putu često zaboravljamo da negde, u mestima vremenski i prostorno udaljenim od nas, posebno u ovom haotičnom vremenu, žive oni malobrojni, bliski nam ljudi koji nam suštinski znače mnogo više nego što smo mi to sada u stanju da shvatimo. Žive svojim tihim, usamljenim i jednostavnim životima. A onda, kada se jednog dana gotovo preko noći ugase, nastane kratkotrajna tišina u kojoj slike iz detinjstva ožive, njihove boje se pojačaju, a vi ponovo prolazite ulicom sa mirisom sveže trave punom vesele graje držeći svoju ručicu u jednoj toploj, smežuranoj i ponosnoj ruci. Sada samo u sećanju.
Hvala, bako.
