Verovatno spadam u one koji veruju da se sve okreće, kruži i uvek najzad vrati na svoj početak. Kada bismo na kraju, ispunivši pun krug, došli na isto mesto onakvi kakvi smo i krenuli, rekla bih da je ideja o cikličnosti pun promašaj. Srećom, ove kružnice ne iscrtavaju se na istom mestu, niti su uvek iste ili čine savršen krug. One se razbacuju po nepoznatom prostoru, trepere i rastu, neke od njih se susreću i seku. Nije svaki krug ponavljanje. Već i novo rađanje.
Volela sam jedan grad. U stvari, zaljubila sam se u njega kao što se samo turisti mogu zaljubiti u grad koji je prevazišao njihova očekivanja. U Novi Sad sam mogla stići tako brzo i lako, pa i onda kada nisam vozila kola, u čemu je bilo nekog šmeka starih dana, onih o kojima sam slušala od svojih roditelja. U tim malim izletima sve je mirisalo na mladost, proleće i osmehe i sve je veselo pulsiralo. Da, baš kao kada se čovek zaljubi. Eto, u Novom Sadu mogla sam da predahnem, da dišem punim plućima i da verujem da na ovom svetu i dalje postoji trag bezbrižnosti, čak i onda, da, čak i kada znate da postoji bezbroj razloga zbog kojih je teško biti bezbrižan.
U leto jedne ovakve, bezbrižne godine (kako je se sada sećam), radovala sam se dugoj šetnji nepoznatim ulicama koje su uvek nekim čudom izlazile na Dunav. Ne znam da li je to neka podudarnost, ali u tim šetnjama bez ikakvog cilja u gradu koji slabo ili nikako ne poznajem obično uvek, nepogrešivo, dotabanam do reke. Svuda su bili stranci, čulo se bezbroj glasova mladih, i iako uglavnom nisam imala pojma o čemu su pričali, odlično smo se razumeli, jer svi smo imali isti cilj i svi smo disali u istom ritmu. Imala sam prijatelje i bila okružena ljudima koji su imali za mene sasvim nove i neobične priče, one koje vas inspirišu i pokrenu. On je pričao o Njujorku koji ga je ostavio bez daha, o Kvinu i subkulturama koje čine ovaj svet i dalje živim i o svojim snovima. Maštao je o mirnom životu u nekom malom mestu u kućici sa ogromnom baštom. U tim šetnjama uz sladoled i stalne prekide da nešto fotografišemo ili da sa nekim proćaskamo, stvorila sam sliku te bašte u svojoj glavi i znala gde i najmanji cvetić raste. Pili smo sok od zove i jurili se sa kučićima i guskama.
A ona se stalno smejala. Ne onim osmehom koji traje koliko usne stoje razvučene u osmeh, već je njen smeh trajao neprekidno, i onda kada se činilo da je mrtva-ozbiljna (znam da obožava ovaj izraz!). A možda baš tada, jer su njene oči bile te koje su se smejale. Sa najvećom nonšalantnošću mi je pričala o svojim slabostima i nestašlucima, koji njoj tako šarmantno stoje, da sam se postidela što sam često tako ozbiljna i koračam čvrsto se držeći za zemlju, ne puštajući da me vetar makar malo ponese. Nikada nisam obišla toliko kafića, i nikada živela tako urbanim životom, koji me može privući samo ovde. Cele noći smo igrale Mistery Case, ne samo zato što je igrica dobra, već zato što smo je igrale zajedno i zato što smo dočekali jutro da bismo otišle da spavamo. Prestupnice.
Ploveći rekom osmeha, maštanja, zagrljaja i iskrenih emocija nismo bili spremni na vir koji nas je u sebe uvukao. Nekadašnji sjaj u očima na samo spominjanje Novog Sada zamenila je tuga i mučnina, koju nisam niti imala snage niti znala kako da zaobiđem. Osećala sam da su neka mesta, kao i neki ljudi, surovo kažnjeni i da sada umesto sunca glavnu reč drže uporni oblaci i surova kiša. Kao da je nevino dete nepravedno i vrlo grubo kažnjeno. Nakon vira po reci su ostale samo nejasne emocije, razbacani ljudi i odbojnost.
Upravo zbog toga sam pre par dana u kola sela sa knedlom u grlu i strepnjom u stomaku. Kako li će sada izgledati moj Liliput lejn?
I konačno sam dokazala sebi da negativna osećanja ne treba nikako gajiti, već skupiti hrabrosti i ispraviti ih. Sa ovim putovanjem novi krug je započet. Nije više kao nekada, niti možda treba da bude. Najvažnije je da se magla podigla, oblaci razišli i da smo se konačno pronašli. Novi Sad je i dalje jedan lep, mali grad gde se svaka obaveza može pretvoriti u zabavnu šetnju. I dalje u njemu žive pitomi ljudi, koji su strpljivi i izlaze vam u susret. I dalje ovaj grad ima svoj ritam, nenametljiv i usporen, a opet tako živ. Ima zanimljive kafiće za koje biste teško pronašli ulaz ukoliko vas neko od domaćih ne bi uputio. Ima mnogo cveća, čak i zimi, i mnogo mladih. Ima Vremeplov sa najlepšom bečkom kafom, najukusnijim kolačima i baštom kao iz prošlog veka. Ima Dva štapića sa najbogatijim porcijama pohovanog ananasa u čokoladi i najlepšim šoljicama za čaj od jasmina.
I ima ljude koji čine ovaj grad posebnim. Drago mi je što su dobro.
Idemo, normalno! Pod punim gasom. 
