Otvaranje sopstvenog bloga bila je jedna od mojih željica za prošlu godinu, i ona koja mi se najpre ostvarila. Porive za pokretanje bloga još tada sam oblikovala u odeljku O Cvrkutanju i te prvonastale rubrike su nešto što ne nameravam da prepravljam, ma koliko se moje misli i ideje menjale i nadograđivale, jer mislim da je vrlo bitno da uvek pred sobom imamo i podsećanje na ono od čega smo krenuli. Jedino tako možemo imati uvid u to dokle smo u svojim težnjama stigli.
Koncept čvrsto stoji kao temelj svake ideje i on uvek ostaje isti. Međutim, ono što se gradi na tom temelju sklono je stalnim transformacijama, eksperimentima, preinačavanjima, posebno onda kada se gradi individualno, jer svako od nas ponaosob je sklon promenama. Pisanje je ono u čemu su te promene najizrazitije.
Početkom novembra krenula sam na Kurs kreativnog pisanja, koji se na mom fakultetu za studente završne godine i apsolvente održava svake godine, a vodi ga naš profesor, domaći pisac i kritičar Mihajlo Pantić. S obzirom da nam je do završetka kursa nažalost ostalo još svega par časova, već mogu da donesem neki svoj krajnji utisak o svemu tome. Od kursa nisam dobila ono što sam očekivala, jer nisam ni imala sprecijalna očekivanja. Nisam mislila da ću po njegovom završetku postati pisac. Nisam mislila da ću dobiti pohvale ili pokude, niti da ću dobiti čvrsto sačinjena pravila i recepte za uspešno pisanje. Ali dobila sam nešto još vrednije, ono što me je na pravi način podstaklo ne da pišem, već da o pisanju razmišljam.
Možda će vam zvučati neobično, ali nekoliko časova bavili smo se samo davanjem odgovora na pitanja Šta pišemo, Zašto pišemo i Odakle pišemo. Tri pitanja od kojih se nakon nekoliko meseci u mojoj glavi stvorila čitava bujica misli, ideja, slika, onoga što sutra može da čini dobar tekst, u krajnjoj meri dobru priču. Kada kažem dobro, ne mislim da je to nešto vrhunski kvalitetno ili vredno svake pažnje, već mislim da je sastavljeno sa najvećom pažnjom, detaljno i sa razumevanjem.
Tri gorenavedena pitanja otvorila su mi niz razmišljanja ne samo o pisanju, već o promatranju sveta i njegove prirode, ali i o razumevanju mene same i sopstvene prirode. Za ovih par meseci nisam napisala gotovo ništa van bloga. Ali sam svašta shvatila i sada na pravi način i sa malo muke mogu da znam kada je rečenica koja se rodi u meni prava, a kada ne predstavlja ništa. Takođe, ne plašim se da probam i ne bojim se da osećam. Sve što je u meni mogu da otelotvorim. Ili da makar budem blizu toga.
Odgovore na magična tri pitanja ovde neću dati, jer su i suviše opširna. Ono što mi je za Cvrkutanje najvažnije je da pišem kada imam vremena za sebe, pišem iz deteta u sebi, za stvaranje ljubavi, i za vas, kojima sve ovo nešto znači. Na Cvrkutanju možete pratiti kako rastem i dokle sam stigla. I da mi pomognete da idem dalje.
Hvala vam što me pratite i time mi dajete podršku. Samo tako sve ovo ima smisla.
LOL
