Svi oni koji misle da je nautika samo veština lagane i egzibicione vožnje čamca leti po sunčanom danu, sa naočarima za sunce, u gaćicama (ali i bez njih, kako ko više voli), uz flašu piva i sa minimum jednom plavušom pored sebe, grdno se prevario. Reka u svako doba godine i po svakom vremenu čuva svoju lepotu, zapravo, u svim uslovima reka je posebno lepa. U svakom slučaju, treba je isprobati i zimi, a što da ne – i na minusu. Možda baš tada!
Prethodnih dana na više mesta mogla sam da čitam i slušam priče o uticaju trenutnog ledenog talasa na nama najvažniju reku, na Dunav. Pera je postavio slike iz svoje marine, a na forumu Na vodi napravili su mini reportažu (I deo, II deo i III deo) o putujućim ledenim blokovima koji prete da zadaju muke vlasnicima marina i brige vlasnicima čamaca.
Na Savi je situacija drugačija. Šetajući kejom, na reci osim jata divljih pataka, gusaka, galebova i pokojeg odlomljenog drveta, ne možete videti ništa što bi ličilo na led. Uz napadao sneg i temperaturu koja se u najboljem slučaju kreće oko -4 stepena, možda predstavlja pravu ludost upustiti se u avanturu zvanu zimska vožnja čamca.
Ipak, kada smo svratili do marine u kojoj naš Dopefish spava, vlasnik marine nas je opasno naložio da probamo da zaplovimo, tvrdeći da su uslovi, i pored svega, vrlo povoljni. Po ko zna koji put pokazalo se da žabu nije teško u vodu naterati, posebno onda kada u nekoga imate puno poverenje. I tako, Ada Ciganlija, koja je bila rezervisana za nas za ovo popodne, morala je nekako da se snađe sama (mada, iz “iskusnih” izvora sam saznala da ni ona danas nije bila usamljena, budući da se masa ljudi uputila ka njoj na šetnju i klizanje). Odmah smo se bacili na posao. Dohvatila sam metlu i očistila sneg sa prilaza do čamca, zatim je sneg leteo i sa cirade i drugih delova čamca. Do sada nikada nisam imala prilike da skinem toliku količinu snega sa našeg Dopefisha, a kada sam uvidela da se ispod njega kriju i komadi leda, shvatila sam da ovo neće biti tako jednostavan posao. 
Sledeće, i najvažnije, bilo je paljenje motora, koje je imalo sve predispozicije da ne bude tako jednostavno, budući da ovaj naš verni prijatelj ima za poštovanje i persiranje vrednih 33 godina! Elem, Ivan ga je ljubazno zamolio, ja sam mu šarmantno zatreptala okicama, i on je upalio iz treće! Koliko god smo razmišljali da ga u dogledno vreme menjamo, nakon ovoga smo toliko ponosni na njega, da nam to ne pada na pamet. Problem je nastao onda kada smo videli da nemamo dovoljno goriva za vožnju, pa se naš polazak odložio dok se Ivan nije vratio sa pumpe noseći punu kantu goriva…
Takođe, ono na šta nikako nismo navikli jeste užad koja se toliko stvrdnula, da je nismo mogli odvezati. Nakon mnogo cimanja u svim pravcima i kvašenja vodom kako bi ih omekšali, uspeli smo da ih oslobodimo. Došli smo do zaključka da je za ovakvo vreme možda najbolje imati karabinere, metalne alkice privezane za uže, koje se samo jednim potezom zakače za pristan.
Kada smo konačno, sa osmehom na licu i mokrim rukama od pratećih radova, zaplovili, mrak je već počeo da se spušta. Reka je bila savršeno mirna, uopšte nismo imali osećaj da se kreće, već da je zaleđena… Ne! Zaustavljena… Njihali smo se na vodi zajedno sa pticama, koje su, pored naše hondice, jedine narušavale snežnu tišinu koja se širila celim naseljem. Čak su i prepuni splavovi, utopljeni u boje i muziku koje su odavale toplotu, bili nekako tihi i neprimetni. Izmaglica je pritisla reku, ali ona se nije izgubila u njoj, već se njena hladnoća i mirnoća, zajedno sa plavom belinom okolnog drveća pod njom još više isticala. Svet oko mene bio je usaglašen, ogoljen i čist u svojoj jednostavnosti. A opet je u njemu bilo toliko mistike koja je mamila!
Budući da je već bilo prilično mračno, i da nismo imali potpuni komoditet, sa ove male ture nemamo mnogo slika same vožnje. Međutim, fotoaparat i ne može da uhvati svaki bitan trenutak, jer najbitniji i najbolji trenuci se samo osećaju i pamte. Kao onaj trenutak kada je par velikih, gracioznih roda sa vode ispred nas poletelo i oko našeg broda napravilo veliki krug, odlazeći elegantnim letom u nama nepoznate predele, negde među drveće. Kao što rekoh, ono što beleži ovakve trenutke rođeno je mnogo pre fotoaparata. Rođeno je sa nama. A rode čvrsto držim za reč.
Pristali smo na nama posebnom mestu, o kojem ću pisati nekom drugom prilikom. Domaćini su se iskreno začudili kada su videli svoje goste kako njihovom domu prilaze krajnje neobično – sa terase!
