Istina je da živimo samo u jednom skromnom novobeogradskom bloku i da je naš stančić neprimetan i izgubljen u betonski maskirnim zdanjima, u kojima često izgleda kao da i ne žive ljudi. Ako bi neko podigao pogled visoko, na jednom od gornjih spratova ne bi primetio ništa neobično. Istina je i da naš stan nema kamin. Pobogu, kome još treba kamin da bi doživeo zimsku idilu?
Nadam se da u svakom od nas nije zamrlo ono izvorno osećanje koje nas tera da svoj životni prostor udesimo tako da nam u njemu bude prijatno. Ne onako kako kaže poslednja moda ili kako su nam naredili stroga mama, brižna komšinica, zla svekrva ili nedajbože umetnica, posebno ona, jelte, estradna. Mislim na lični osećaj o kome smo ili samo maštali kao klinci ili ga tada stvarno i doživeli, pa sada želimo da ga probudimo, a da pri tom i stvorimo atmosferu u kojoj će pored nas uživati i drugi.
Svake godine već krajem novembra iz kutija vadim prošlogodišnje kugle, lampice, girlande, zvezdice, zvončiće, jelkice, deda mrazeve, irvase i ostale svetlucave ukrasne drangulije. Sve to poslažem po podu i udaljim se. Ako izdaleka mogu da nazrem jednu preovlađujuću boju, ne valja. Nije to to. Pa, novogodišnja dekoracija mora biti raznolika! Ako ikada mogu da podnesem kič, a svi mi makar u nekom segmentu svog života mu nagazimo na rep, onda je to sada. Neka blješti i neka privlači pažnju, samo neka je veselo!
Ove godine najviše su prisutna zelena, crvena i zlatna, koje su mi uz drveni nameštaj nekako tople i praznične boje, a kada ih gledam, lakše mogu da zamislim vatricu kako pucketa, a uz nju su naše večernje priče uz čaj i mačku (koja ne spokojno prede u krilu, kako bi bilo uobičajeno u prazničnim pričama, već jurca blesavo po kući i grize sve što joj se nađe na putu) još prijatnije.
Pretprošle godine odustali smo od prirodne jelke. Obrisala sam onu reč nažalost. Nimalo mi nije žao. Poslednjih godina ni jedna od tih jelki posle presađivanja u baštu nije opstajala, da bismo kasnije od prijatelja botaničara saznali da trgovci uglavnom prodaju jelke one vrste koja ne može lako preživeti u našim uslovima. Naravno, ljudima je mnogo bitnije da zarade novac, nego da čuvaju okolinu. Izgleda je najveći problem danas to što pogled prosečnog čoveka ne dopire predaleko.
U centralnom delu naše brvnarice sada stoji veštačka jelkica prepuna ukrasa. Malena, praktična i otvorena za raznorazne kreativne intervencije. I dok se već ubrzano u kuću donose, sakrivaju i pronalaze pokloni, mese i polako krnje kolači, pripremaju plejliste, fotoaparati i prelistavaju stranice u slikama i rečima, one koju pripadaju godini koja ostaje za nama, iako iskustva iz nje nosimo dalje, jelka se smeši u svom raznobojnom sjaju. Srećna što će i ove godine čuti reči ne izgovaraju svakome i želje koje se svim srcem žele.
Ono što bih i ove godine radi upotpunjenja atmosfere volela da pogledam jeste Muppet Christmas Carol. Još bolje, mogla bih da sednem i da je pročitam. Čarlsu Dikensu bi sigurno bilo drago.
Slavite li vi i kako? Sija li kod vas?
