Ne volim nedelje. Ne samo zato što je sutra početak nove radne sedmice, već zato što je ovaj dan često nekako pust i dosadan, a i nekako mi ne miriše lepo. Skoro sam u Zabavniku čitala kako je veliki beogradski dobrotvor Nikola Spasić bio sujeveran za utorak i smatrao je da ništa veliko i važno tada ne valja počinjati, niti raditi. Upravo je takav moj odnos prema nedelji i baš zato se trudim da mi ona prođe što zanimljivije. Jučerašnji dan ima sve kvalitete da promeni moje mišljenje o nedeljama.
Vreme je bilo fenomenalno – sunčana, kristalna jesen u svim svojim intenzivnim zelenim, crvenim i žutim bojama. Vazduh kao planinski, svež, čist i prohladan. Imali smo svega dva sata da iskoristimo lepo vreme na reci, jer nas je posle toga očekivao porodični ručak, pa smo brzo odvezali užad i krenuli nizvodno. Na Ušću je oko pola 1 uveliko bio počeo ovogodišnji Aeromiting i s vremena na vreme mogli smo da čujemo motore aviona kako nadleću grad. Do Ušća nam je trebalo pola sata lagane vožnje. Ovaj događaj sa reke nismo smeli da propustimo.
Usput smo sreli male Optimiste, grupu jedrilica kojima upravljaju deca. Mnogo su slatki, sa tim svojim malenim jedrilicama, samo malo su veći od jata galebova, kojih je juče bilo u ogromnom broju. Rekla sam sebi da ću jednoga dana našoj deci predložiti da se oprobaju u ovom sportu. Čist vazduh, pozitivan takmičarski duh i plemenitost – to su pojmovi koji mi padnu na pamet kada vidim ove jedrilice. U Beogradu vaše dete može naučiti da jedri u Akadamskom jedriličarskom klubu (AJK).
O jučerašnjem Aeromitingu možete čitati u raznim vestima, a ja potpun izveštaj ne bih ni mogla da vam dam, jer se niti razumem u letelice, niti sam ceo ovaj događaj propratila u potpunosti. Samo znam da je prelep osećaj da kada plovite mironom i čistom savskom vodom vidite Brankov most načičkan ljudima koji, nasuprot uobičajenoj pojavi, svoj pogled bacaju na nebo. Kalemegdan je vrveo od ljudi, kao i suprotna strana kod Ušća. Mislim da na splavovima nije bilo slobodnog mesta. Ipak, bilo mi je drago što smo nekako izdvojeni, što iako u suštini okruženi ljudima, nismo bili u gužvi. Zbog toga smo imali divan pogled na nebo koje se smešilo, srećno što je danas u centru pažnje. A sa njim su popularnost delili i avioni koji su izgledali kao da njima ne upravljaju ljudi od krvi i mesa koji sede u njihovoj unutrašnjosti, već se pokreću daljinskim upravljačem. Budući na izuzetno povoljnom položaju, na trenutke smo imali utisak da stojimo na pisti, kao da su avioni proletali tik iznad naših glava!
Ceo ovaj događaj posmatrali smo sa nama dragim ljudima sa reke, što je ovom danu dalo još jedan poseban pečat. Neke od slika i izveštaj možete videti na blogu našeg druga po reci (a i šire), kod Pere.
Na žalost, nije bilo vremena da odgledamo sve tačke, jer smo morali da se vraćamo u marinu. Ostatak dana smo proveli sa drugim dragim i bliskim ljudima, u mojoj roditeljskoj kući, jurcajući za mačkom Micom i bebom labradorom, Aresom. Sva sreća da ih imamo, jer ne znam kako bih inače uspela da ponesem sve ove projice i baklavice koje sam pojela kod mame. Hehehe.
Šta ste vi lepo radili na najlenji dan u nedelji?
Šta bi ti falilo?
