Noću je uvek najteže. Onda kada se svet umiri, povuče u sebe i kada se stanovi uljuljkuju zapljuskivanjem tople vode iz tuša i mekanim pamukom pidžama. Izviru niotkuda i uvlače se prvo pod kožu, u vidu blage jeze, a zatim i u glavu. Tiho, polako gamižu i već osećate nelagodnost od njihovih hladnih pojava, dok na kraju ne narastu toliko veliki, da imate utisak da ne postoji slobodan, neosvojen deo vas koji bi se uhvatio u koštac sa njima. I uvek, nepogrešivo, napadaju tamo gde ste najslabiji. Zašto su strahovi tako nezgodni?
Mislila, ne – bila sam ubeđena, pobediće me. Sela sam na rub kreveta i uključila najefikasniji program – racionalizacije. Ti nisi ugrožena, srećna si i imaš sve što ti je u životu potrebno, niko ti neće uzeti osmeh sa lica, niti to želi, niko ti neće ugroziti zdravlje, jer niko ni to ne želi, nema sile koja će zatrti ono što si stvorila i što gradiš. Ništa nije usmereno protiv tebe, ljudi su zatrpani lošim emocijama i frustracijama, to nema veze sa tobom. Nijedna od ovakvih misli kojom bih inače za tren oka prekinula začarani krug, nije bila od pomoći, na neki način je bila smešna, mala, nedostojna i lažna. Ti, draga, sebe ne tešiš, već obmanjuješ. Sve su to fraze, a nijedna fraza nije korisna, posebno ako je istinski ne osetiš i ne razumeš. Najgore je kada sebi ponavljate nešto što zvuči obećavajuće, a ono vas samo blago dotakne i sklizne sa vas, kao kap kiše. Nestane.
A sa druge strane, ona slobodno prodiru, i pritiskaju, i glava mi je sve teža, toliko teška da je sve više saginjem. I konačno shvatam – ne znam da se borim sa situacijom, jer je ovo preteško za mene. Neko je nekada rekao da ono što te ne ubije, ima da te ojača. Ovo sada nije nikakav podstrek, naprotiv. Da li nas je ikada neko učio kako da rešavamo životne probleme? Ne kako da se sklonimo od njih, da se uspavamo a sa novim danom da zaplovimo kako i drugi brodovi plove, da se izmešamo sa njima i svakodnevnim obavezama utišamo sve što nas noću muči. Da li su nas učili, počevši od roditelja i rodbine, preko škole i prijatelja, da su putanje života raznovrsne i individualne, ali da je svako sposoban da ponese svoj prtljag, samo treba da zna kako? Priznajem, ja ne znam. Niti znam koje oružje mi je potrebno, niti kako da ga upotrebim. Nisam sigurna ni koje oružje imam. Ne znam ni odakle da krenem, jer sve ono što bi inače upalilo, ovde ne služi ničemu. Slegla sam ramenima i pognula glavu. Priznala sam poraz.
Ima nečeg vrednog i korisnog u istočnjačkom učenju o meditaciji u kojoj se, nasuprot nekom uvreženom mišljenju, zamišljaju ružni događaji, porazi, bolesti, pa i smrt. Nakon takvih meditacija ljudi su obično rasterećeniji, osveženi i u njima se rađa jedan novi pogled na svet i revitalizovana životna energija. Na neki način ponovo se rode.
Ujutru stvari izgledaju mnogo drugačije, samo, naravno, ukoliko ste tokom noći nešto i promislili. Samo ukoliko su vas neke muke opomenule da stavite prst na čelo. Ujutru mi se stvari nisu činile tako strašnim. Nema nikakvih čudovišta, osim onih koje sam ja stvorila, izradila u svojoj maloj dečjoj radionici, obojila ih i dala im oblike onih ljudi i pojava za koje sam mislila da su opasne po mene i koje su donosile nemir. Obukla sam strahove, dala im konkretno obličje, osobine, pokrete i oživela ih. Samim tim, samo sam ih ja mogla i uništiti, istim putem kojim sam ih i stvorila.
Učiću svoju decu da su strahovi normalni dokle god nas nečemu uče. Da je svaka nelagodnost poziv u pomoć i da treba sebi da budemo najbolji prijatelji. Da svet treba istraživati i od njega učiti. Da smo svi mi puni energije koju treba što više da oslobodimo i iskoristimo da stvorimo lepši, interesantniji i nasmejaniji svet za sebe, a tako i za druge. Da na ovom svetu ne postoje granice, ni u ružnim stvarima, ali ni u lepim. Da budućnost ne možemo videti. Da smo svi mi puni ljubavi koju treba da delimo sa drugima, jer se ljubav ne rasipa. I da je život svakako lep. Samo je bitno da ga gledate sa prave strane.
*Čudovišta od papira (Paper Monsters) naziv je albuma iz 2003. godine frontmena grupe Depeche Mode, Dejva Gana
