Cvrkutanje

Danas je tačno godinu dana od našeg venčanja. Sećam se da je celu noć pred uplovljavanje u bračne vode padala jaka i uporna letnja kiša, a ja sam celu noć bila budna, piljeći u mokro nebo.  Konačno je osvanulo jutro – prohladno i tmurno. Poslužilo mi je taman da sredim svoje misli. A onda se sunce konačno probilo. Reka je bila lepša nego ikad.

Navukla sam svoju dnevnu haljinicu, obukla japanke i krenula po doručak u hipermarket. Kod frižidera, dok sam razmišljala koji mi se voćni jogurt jede, jedna fina ženica, sa naočarima na vrhu nosa, koje očigledno nisu služile ničemu, pitala me je: “Draga, koji je danas datum, nisam sigurna do kada je ovo mleko…?” Ja tu odgovorih kao iz topa, što nije jedna od mojih vrlina: “Osamnaesti”. Na to se ženica obradova i zahvaljujući se, krene polako prema kasi: “Divim se vašoj orijentaciji u vremenu. Ja nikada ne znam koji je datum”. “U stvari, gospođo, ni ja nikada ne znam. Pamtim samo važne datume.” Ženica se samo osmehnula, jer nije bila sigurna na šta tačno mislim. Prolazeći pored nje na svom putu do drugih rafova, šapnula sam joj na uvo, onako komšijski, u prolazu. “Danas se udajem!” Okreće se iznenađeno i u neverici: “Iju! I vi idete u prodavnicu po mleko?! U papučama?!” Osmeh joj se prelio preko lica, baš smo joj ulepšali subotnje pokislo prepodne. “Znate… to što se udajem ne znači da moram da budem gladna… Venčaćemo se u sedam uveče. Do tada moram da živim kao devojka, ne kao mlada.” Zavladalo je opšte oduševljenje. Žene su počele da se okupljaju, muškarci su se zadovoljno smeškali, a svima su oči nostalgično zasvetlucale. Smešno mi je kada pomislim da i ja sada imam taj izraz lica kada čujem da će se neko venčati. Ovaj svet se ipak okreće. I vrti u krug.

Sve stvari u životu, a posebno one velike i važne, na kraju ne ispadnu onako kako ste ih zamišljali. U tome ima mnogo prednosti, samo ukoliko ne očekujete previše ni od sebe ni od drugih. Vreme je vrtoglavo projurilo. Za kompletno spremanje mi je trebalo više od isplaniranih dva sata. Drugarica koja je trebalo da mi sredi kosu se izgubila u našem bloku, pa sam išla da je tražim. Da li bi mi tek tada neko poverovao da se za par sati udajem, da me je video kako u tunici, mokroj kosi i bosa trčim oko zgrade? Moja kosa je i sada bila lenja. Sat vremena feniranja, a posle 15 minuta je bila potpuno ista kao da sam izašla na terasu i sušila je na vetru. Baš nju briga što sam ja zamišljala drugačiju frizuru. Nisam stigla da iscrtam našu limuzinu Ladu Nivu, kojom smo veselo skakutali do keja. Kumu su na putu hitno trebale cigarete, jer božemoj, na reci nema gde da kupi cigarete, a kako on drugačije da izdrži svo to vreme?! Puna stanica ljudi, ja picnuta i sva u belom sedim u kolima, a mi nepropisno stajemo na sred te stanice i mladoženja istrčava da kupi kumu cigarete na trafici. Ja se zadovoljno kezim, ponosna što sam mlada. Na kraju, suprotno našoj nameri, na sopstveno venčanje stižemo poslednji, spremni da se ukrcamo na brod. Svi kažu kako smo to lepo smislili, a mi se vragolasto smeškamo, jer je prvobitan plan bio da dođemo prvi i dočekamo goste. Nije išlo sve po planu. Nisam sve ovako zamišljala. Ali je ispalo super!

Mnogo je prijatan osećaj kada istrajete u svojim zamislima i kada posle truda, razmišljanja i rada na kraju vidite plodove svojih težnji. Brodić je bio ukrašen kao bombonica i u skladu sa rekom, sve je bilo u pistaći zelenoj i beloj boji i cveća je bilo na sve strane. Očigledno sam se obratila pravim ljudima za dekoraciju.  U pitanju je agencija Samo kaži DA, odnosno Mond Plan, a za vas mogu da urade bilo šta što se tiče vašeg venčanja. Da ne spominjem koliko je lepo raditi i ćaskati sa njima, s obzirom da tu rade uglavnom devojke, tj. mladi sa kojima se možete sve dogovoriti. Na brodu ljudi taman toliko da ne budemo izgubljeni, četrdesetak njih. A ono što je nama bilo najbitnije, to su sve bila nama draga lica, sa kojima možemo da se radujemo, smejemo, igramo i uživamo, oni koji su zaslužili da ovaj dan podele sa nama. Švedski sto je bio krcat, taman toliko da bude sve bogato, a da akcenat ne bude na krkanju. Treba sve da se radi u skladu sa datim okolnostima. Reka stvarno nije mesto za prežderavanje. Posebno ne leti. Jahting klub Kej je idealan zbog odlične organizacije, prijatne posade i posluge i odličnog kuvara. Oni sve rade srcem i tada samo možete da se prepustite profesionalcima.

A što se muzike tiče… Ako slušate radio Beograd 202, poznat kao Dvestadvojka, sigurno ste petkom i subotom imali prilike da budete uz Zlatne godine ili Decu dvadesetog veka, emisije koje neguju stari rok zvuk. Eto, pošto je to ono što mi volimo, a istovremeno je to muzika prigodna za ovu priliku i svačije uši (ukoliko se te uši imalo potrude), pozvali smo Bobana Obradovića, čoveka izuzetne energije i cvrkutavog glasa, da bude naš DJ. “Kako ću ja to? Ja to nikada nisam radio i navikao sam da budem skriven, da se samo moj glas čuje?” Međutim, odlično se snašao. Nedeljama pre venčanja smo se nalazili da bismo u kolima na CD-ima preslušavali stare rok stvari i kako bi on nekako prokljuvio naš muzički ukus. Naravno, gde je muzika tu je i opuštenost i zabava. Pričali smo o nekim drugim zanimljivim venčanjima, o nekim vrednim a skrivenim ljudima, o starom Beogradu… putovali smo u neko drugačije vreme, kome je on bio svedok, a o kojem smo mi imali samo nejasnu sliku. Sa njim smo prošlost mogli i da osetimo. A muzika je, pored samog krstarenja beogradskim rekama, bila jedna od ključnih elemenata za uspešno slavlje.

Venčali smo se na Ušću. Vazduh je bio čist i osvežen od one kiše koja je celu noć padala i tako mi zadavala brige. Sunce nam je blještalo u oči i sve je izgledalo nekako nestvarno. I opet ona priča o očekivanjima… Razmišljala sam kako će to izgledati, o čemu ću razmišljati i kako će se drugi ponašati. Pošto sada prepričavam kako je sve to izgledalo, verujte mi da nemam pojma šta sam u trenutku venčanja radila i kako sam se osećala. Bila sam u transu. Na slikama se vidi kako sam opalila kez koji nisam uopšte skidala i bila kao opijena. Rekla sam Da i Ivan je rekao Da i sećam se da smo se ljubakali kao mala deca, dok nas je matičarka opominjala da još nije vreme da se ljubimo, još nismo venčani jer nismo potpisali neke papire, nismo ni burme stavili. Rekla sam joj da ne znam kako ide procedura, prvi put se udajem i lepo mi je, a ljudi su se smejali. Na kraju krajeva, neka me još malo izljubi kao devojku, jer za koji trenutak biću mu žena. Sve je brzo prošlo. I prebrzo. Kada sam posle kako se meni činilo par trenutaka sela za onaj lepršavi sto kao iz časopisa, već smo uveliko plovili, bili smo islikani i izljubljeni, čuli smo mnogo čestitki, onaj sjajan prsten koji smo tamo pažljivo birali bio mi je na prstu, matičarka mi je gurnula jednu nežnoljubičastu fasciklu u ruke, i kada je videla moje lice u obliku upitnika, samo mi je kroz osmeh rekla: “To je vaš venčani list! Dobro ga čuvajte.”

A ja sam i dalje u rukama čvrsto držala svoj bidermajer. Doneo mi ga je kum iz Novog Sada i i dalje sa punom sigurnošću tvrdim da je to najlepši bidejrmajer na svetu. Obratila sam se pravoj osobi, koja ima stila i ukusa za sve, a posebno za cveće. Nisam htela da se rastanem od bidermajera, pa držim ga samo oko tri sata, nisam ga lepo ni pogledala! “Hajde, baci ga!”, čujem glas naše stroge matičarke, koja mi se u ovom trenutku učinila kao big momma. “Znate, ne bih… mnogo je lep i…” “More, moraš da ga baciš kada ti kažem!” Eto, ja se udadoh, a i dalje sam kao dete i moram da slušam zapovesti starijih. Bacih ga. Posle toga sam danima išla kod drugarice koja ga je uhvatila da ga gledam i divim se njegovoj lepoti. Dok se nije potpuno osušio i izgubio svoj miris. Sada ga gledam na slikama. Najlepši bidermajer na svetu!

Igrali smo celo veče. Gosti su rekli da nikada nisu videli tako vesele i razigrane mladence. Mladi su videli da sve može da izgleda i drugčije od onoga što su navikli da vide na svadbama, a stariji su bili zadovoljni jer smo ih vratili u njihove studentske dane. Svi su igrali, a bilo je brodića koji su nas pratili. Primili smo u naše društvo sve one sa dobrom voljom i raspoloženjem. Brod je plovio Dunavom i Savom, a svečanoj atmosferi je kasnije doprineo i blještavo osvetljen grad, grad koji je najlepši sa reka i koji je leti ispunjen pozitivnom energijom koja se naprasno slije sa kopna na vodu.

Matičarka nas je upisala u knjigu venčanih. Zavedeni smo, registrovali se ili kako već. Ono što mi je najbitnije i što se možda nekima meri venčanjem u crkvi, mi smo obavili kod tzv. srećne bove na Ušću, na pravom ušću Save u Dunav, simboličnom mestu gde se sreću mnoge vode Evrope. Venčao nas je kapetan broda kojim smo krstarili, što je stari običaj. Kapetan sasvim punovažno može da vas venča i njegova reč se poštuje kao reč bilo kog lica sa istom funkcijom.

Reka nas je još pre deset godina spojila, jer smo se na njoj upoznali. Do srećne bove nismo drugačije mogli da dođemo, već ovako. Tu nas je i zvanično spojio kapetan, ali ono što je najbitnije, reka je to zapamtila. I koliko trajemo i mi i vreme, ja sam veliki deo svog srca utisnula tamo, na mestu gde se spajaju večni rečni tokovi. Neke stvari su neuništive, a one se ne vide.

I za kraj… vatromet.

Svima od srca želim ispunjeno srce i čiste misli kako bi uspeli da odvoje nebitno od onog bitnog. To najiskrenije želim i sebi, a imam još dosta toga na tu temu da naučim. Važan dan je onaj dan koji vi izaberete i on zaista treba da bude poseban. Ljudima nikada nećete dovoljno ugoditi, a dokazano je da su svi srećni onda kada ste i vi sami srećni. Pre ili kasnije to izađe na videlo.

A evo ko nam je još ulepšao i olakšao venčanje:

Burme: Zlatara Andrejević

Torta: Mali princ (Na slici možete videti našu tortu, koju sam ja prvo nacrtala, da bi je oni za nas izmodelovali. Mogu vam ispuniti svaku želju!)

Pozivnice: Wicards (Žao mi je što su sada izbacili katalog, nadam se da je to privremeno. Kod njih sam videla najneobičnije i najneformalnije pozivnice. Naša je bila u duhu venčanja – nasmejani kuleri mlada i mladoženja koji jure na drvenom čamcu dok ih konzverve prate. Vidite je na početku teksta.)

I, ko je sledeći?