Cvrkutanje

Prave stvari su nam često na dohvat ruke a da toga nismo ni svesni. Svakodnevno hodamo utabanim stazama i nikada ne pomislimo da bi možda sebi život učinili lepšim i interesantnijim ako bismo samo malo zavirili na bočnu stazicu na koju naiđemo ili ako bismo na svoje uobičajeno odredište pošli nekim drugim putem ili zastali makar na trenutak da pogledamo sa strane. Možda se plašimo da bi nas iza ugla mogla sačekati neka opasnost. U stvari, istina je da nas tu može dočekati prijatno iznenađenje.

Ploveći ove sezone Savom, redovno prolazimo pored Ade Međice, jednog neobičnog i vrlo tajanstvenog ostrvceta koje se smestilo između novobeogradskog bloka 44 i Ade Ciganlije. Iako je praktično priklješteno između dva popularna i takoreći urbana beogradska centra, ovo mestašce vodi jedan sasvim drugačiji život, koji kao da ne pripada ovom vremenu, a ni prostoru. Još odavno sam slušala priče o ljudima koji na njemu žive i uopšte o životu koji se tamo vodi. I sama sam imala prilike da ga upoznam sa reke, prolazeći pored splavova koji su o njega okačeni i proučavajući one koji tu dolaze. A onda sam poželela i da kročim na ovo neobično mesto.

Ada Međica je dugačka svega nešto više od jednog kilometra, a u svom najširem delu ima “čitavih” sto šezdeset metara. Jedini način da dođete do njega jeste čamcem. Svojim ne možete, osim ukoliko nemate poznanika na ostrvu koji bi mogao da vam ga pričuva, ali zato postoji redovan prevoz od bloka 44 koji ide na svakih petnaestak minuta, a povratna karta košta pedeset dinara. Vožnja traje nešto više od tri minuta. Da saobraćaj u tom delu nije toliko gust i da Sava nije reka, ovu razdaljinu biste mogli lako i preplivati.

Kada izađete iz čamca i nogama dodirnete kopno, prvo što vam upada u oči je zelenilo. Celo ostrvo je obraslo drvećem i drugim rastinjem i na prvi pogled vam se čini da na njemu nema ničega osim biljaka. Međutim, budući da ga naseljavaju uglavnom ljubitelji prirode, u najvećoj meri se vodi računa da se ta priroda ne narušava. U prilog tome ide i postojanje nečeg tipa udruženja stanara, koji zajedno rade na tome da sačuvaju lepotu ostrva i trude se da očuvaju izuzetni mir koji na njemu vlada. Dok šetate uzanom stazicom koja postoji po obodu celog ostrva, istovremeno dok se divite pitomoj divljini koja vas okružuje, čudite se kako je moguće da je na samo par stotina metara od vas jedan moderan, urban, brz i u svakom smislu bučan grad.

Jutarnja šetnjica u hladu šume mi je baš prijala. Na svakom koraku sam mogla da vidim po neku kućicu, a ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su pune cveća i uređene sa ukusom. Svaka kućuca predstavlja priču za sebe i, makar što se mene tiče, sve su neiscrpan izvor inspiracije. Neki ljudi baš umeju da ulepšaju sebi i drugima život, a ja sam odlučila da učim od njih.

Krenula sam na gornji špic Ade, gde je jedna nazovi plažica na kojoj se prepliću trava, kamenčići i drveće. Pored toga što se tu možete kupati, ovo je idealno mesto da ponesete neku knjigu ili časopis za čitanje, jer vas  tu ništa ne može ometati. Tu sam, kao i uvek, upoznala jednu finu staru damu, koja je odmah našla za shodno da mi svoju veliku pseću glavu stavi u krilo u potrazi za maženjem. Naravno, pored prijatelja, za kasnije sam dobila vernog pratioca u šetnji po ostrvu.

Čak se i Međica promenila za poslednjih nekoliko godina. Kada smo pre oko sedam godina bili na njoj, tu se pored lepo uređenih kućica i baštica moglo naći i dosta onih oronulih, starih i neupotrebljivih. Međutim, sada takvih mesta skoro i da nema. A i kada se nađe nešto slično, daje poseban šmek mestu. U jednom delu, duboko u šumi (koliko je to ovde moguće), naišla sam na sojenicu koju je vreme ne pregazilo, već ulepšalo. Sve je bilo tu - stara letnja bašta sa sve stolicom od belog kovanog gvožđa kojoj se naslon odavno pohabao, crveni, rđom nagriženi bokal za umivanje, sa sve umivaonikom i ogledalom nepravilnog oblika, ali kao šlag na tortu, pored izlomljenog drvenog stepeništa koje je nekada vodilo na trem gde su se ispredale fantastične priče, stajala je napuštena kućica za pse, Sofronijeva kućica, psa koji je nekada ovde šuškao među lišćem. Sada je celo ovo malo imanje obraslo u zelenilo, a nekom režiseru bi odlično moglo poslužiti. Naravno, ako bi ovo mesto bilo dobrodošlo za njega.

Pored toga što je unutrašnjost ostrva ispunjena sojenicama, kućicama koje su postavljene visoko na stubovima, kako bi bile zaštićene od velikih poplava, po rubu ostrva su zakačeni splavovi. Prednost i jednih i drugih su bašte, koje su ovde bogato uređene. Pored raznobojnih cvetnih aranžmana u drvetu i malih letnjih trpezarija pod otvorenim nebom, ovde možete naleteti i na različite vrste umetničkih skulptura rađenih u prirodnom materijalu - drvetu. S obzirom i da je  ovo mesto neobičnih i drugačijih ljudi, neretko se održavaju i umetničke kolonije. Prošle nedelje kada sam bila tu, bila je otvorena slikarska galerija.

Postoje i oni novi, moderni, skupi splavovi i kućice, koje se prilično ističu svojom pompeznošću. Međutim, dobra strana je što se čak i oni koji u njih svraćaju trude da okolinu čuvaju u što boljem redu i da nastave tradiciju ozelenjavanja.

A pored ljudi, ovde ima i drugih stanovnika. Na prvom mestu, od najvidljivijih i najbučnijih, tu su psi, kao stalni čovekovi pratioci. Meni su zanimljivije divlje patke, kojih ima na svakom koraku i koje koriste priliku kada neki domaćin nije kod kuće da odmore i da se nauživaju na njegovom splavu. Naravno, sa sobom uvek vuku svoje bezbrojno malo potomstvo. A pošto mačaka ovde nema, miševi stvarno kolo vode. Malo-malo, pa vam neki pretrči preko puta.

Volela bih da jednom i noću dođemo ovde. To je sigurno poseban doživljaj, jer ovde nema struje. Uveče se pale baklje, svećice ili fenjeri. Uz onu tišinu i večernju atmosferu, to mora da je nešto stvarno posebno. Jedina mana je što je to doba samo za najupornije, jer treba pronaći način da u to vreme ovde dođete.