Ovih dana sam u jednoj iskonskoj dilemi, a tiče se prijateljstva. Došao sam do trenutka u životu kada su ljudi u koje sam se zaklinjao i verovao pokazali neku drugu stranu samoga sebe, stranu koju ja ne poznajem i ne volim, stranu koju hoću da izbegavam, i koja mi ne prija. Zapitao sam se da li je ono pravo prijateljstvo moguće? Kao u romanima Džek Londona moguće je sa životinjama - one te vole bezrezervno, ali sa ljudima? Da li je ljudska vrsta toliko ogrezla u individualizam i sebičluk pa smo postali toliko pogani da nam prijateljstvo samo pravi smetnje?
Ja sam poznat, a Mizza će potvrditi, kao čovek koji ne traži potvrde afekcije, koji ne čita između redova i kojeg treba terati na druženje. Ali nije prijateljstvo druženje i ispijanje piva po plažama – to je nešto više i dublje, zar ne? Urušiti nešto za šta sam držao da je prijateljstvo zbog nekih idiotskih i malih stvari smatram luksuzom koji ne može svako sebi da priušti, i evo dolazim do zaključka da je zavist najopasnija stvar za prijatelja koji će ga transformisati u neprijatelja. Bilo je ovde tekstova na temu prijateljske zavisti, ali to je problem zavisnih, nije moj. Prijatelj će da te razume, da te voli i podržava – neće valjda i on da te napada, da ti pije mozak i ogovara… ili hoće?
Biti sam, a upućen na izazove grada i savremenog života praktično znači da ćeš da se napatiš! U ranijim etapama ljudskog života značilo je osuda na smrt. Ne gajim iluzije o antičkom prijateljstvu ili ratnom prijateljstvu, ali smatram da je bit prijateljstva u usmerenošću… usmerenošću jedne osobe na drugu. Da možeš da mi se javiš u svakom momentu i tražiš pomoć, jer sam ti ja tu – uvek uz tebe, ali i obrnuto. Zimus sam imao težak profesionalni, emocionalni, čak i kulturni period koji bi žene nazvale depresijom. Ismejavati moj pakao tada za mene je značila uvreda najgore vrste. Prvi put mi je trebala podrška i prijateljska reč, ruka na ramenu, pitanje kako mi je… imao sam podsmeh. Bilo je kao ono: „Eh, paaaaa…. ne mogu ti stalno cvetati ruže. Šta si hteo?“ Tada sam trebao shvatiti da nema tu ’leba… Ali ja sam kao i svaki idiot prešao preko toga i racionalizovao odsustvo sluha za moje potrebe pravdajući to nekim besmislenim razlozima. Filozofski gledano, „čovek je čoveku vuk“. Bio, video, okusio, i na kraju sam sam… baš kao i vuk. A smisao tog „prijateljstva“ koje sam imao gledam kao na „lakše dolaženje do hrane“ ili „lakše dolaženje do ženke“. Maaaaa, koliko vremena, emocija, novca, reči sam utrošio u održavanje prijateljstva za koje ću kasnije provaliti da zapravo nije to. I tako gledamo se sa nekim drugim ljudima oko nas… promenili smo čopor… smejemo se sa bilo kim… razmenjujemo neke čudne poglede, kao da znamo nešto strašno jedan o drugom… a inkorporisali smo se u međusobne živote… Ili je to kazna što pokušavamo u 21.veku da proguramo nešto arhaično i antiglobalistički kao što je komuna i socijala?
Krajnji rezultat… Razočaran? Da…. Iznenađen? Ne.
Žao mi je, moram da priznam… Dodje period kad podvučeš crtu i kad se zapitaš šta je to dobro što si imao u životu…
I na kraju, pitam se… prijateljstvo - true or false?
napisao Igor Ember
