Prošle nedelje smo opet imali malo putešestvije. Jezdeći istočnom Srbijom, uz Dunav, imali smo priliku da prođemo i svratimo u nekoliko gradića, koji su nas svojom energijom podstakli da se setimo detinjstva. Zašto? Ovi gradovi kao da stoje u vremenu. Dok smo sedeli na obalama Golupca, imali smo utisak da se svet nakratko umirio. Užurbanost je prestala, pritisak da se stalno mora hitati napred isčezao, osećaj da na svakom ćošku vreba najneverovatnija opasnost kao da je postala deo nekog drugog sveta. A ja sam se setila svog detinjstva provedenog u tada meni božanstvenom gradiću, Smederevskoj Palanci, u kojoj sam i rođena. Ipak, nije to bio samo povratak u detinjstvo, već u jedno sasvim drugačije vreme.
Sedeli smo na obali Dunava, dok je grad bio uljuljkan u sijestu. Napolju je pržilo sunce, psi su opijeni ležali u hladu i samo bi poneka žena leno izašla da rasprostre veš ili da kupi hladan sok ili sladoled. Oni kojima je bilo neizdrživo vruće prošli bi pored nas vukući papuče po usijanom afaltu, sa peškirima oko vrata. Išli su na gradsko kupalište. I dok je Ivan ležao u mom krilu, počela da mu pričam o mestu u kome sam odrasla, a priča nas je tako odvela u jedno drugačije vreme.
Moji bi se vratili sa posla i posle veselog i živog ručka bismo rasprostrli hladan čaršav na razvučen krevet i gledali bismo TV. U današnjem smislu ova naelektrisana kutija se često shvata negativno, zbog svog uticaja na fizički i mentalni život ljudi, kojeg žrtve često nisu ni svesne. Međutim, tada je TV bio uglavnom lep izvor zabave. Šta smo tada gledali? Opstanak, sa neizostavnim glasom Dejana Đurovića. Snorkijevce. Mece dobriće ili Medvediće dobrog srca. Čudesnu šumu i usput i Čarobnjakov šešir. Masterse, mada samo ponekad. 
Ono što i dan danas znam od reči do reči napamet jeste gorespomenuta Čudesna šuma, ali i film U zmajevom gnezdu. Da, da, iako devojčica, Brus Li je bio moj idol. Pored Džekija Čena, naravno. I sada volim, čisto nostalgije radi, da ponekad pogledam neki od ovih crtaća ili filmova. Znam da danas ima mnogo boljih, skupljih, efektnijih, najviše u tehničkom smislu. Njihova vrednost je već pod znakom pitanja. Tržište je preplavljeno, ali za razliku od osamdesetih, morate se čuvati i pažljivo birati šta ćete gledati. U suprotnom se može desiti da izgubite dragoceno vreme, da ne pričam o deci koja odrastaju uz sumnjivo društvo. Ona mogu da izgube mnogo više.
Pošto bi me TV brzo zasitio, bacala sam se na igračke. Nisam volela one bebe i Barbike. Nisam znala šta sa njima da radim. U stvari, volela sam da oblačim bebu u svoje stvari. I onda bih je ostavila da sedi, po principu To je valjda sve što bebi treba, zar ne? I uvek kada se setim Barbikine družine, na pamet mi padnu drugarice koje su volele da skidaju Kena u Barbikinom prisustvu. Ili obrnuto. Pitam se šta bi čika Frojd rekao. Pošto sam rasla uz četiri godina starijeg brata, pomno sam pratila šta on radi. Nisam znala kako da se igram sa tada vrlo popularnim figuricama kaubojaca i Indijanaca, 
pa bih uzela jedan raširen kišobran i okrenula ga naopačke, u njega potrpala ove dve večito zaraćene strane, a onda bih kišobran zavrtela svom snagom. Što bi više figurica ispalo, to bih bila srećnija. A Elektropionir nisam razumela. To je za mene bila gomila dosadnih šipkica, pločica i šrafova. Dok nisam otkrila onu metalnu prašinu u kutijici. Kada biste je stavili na neku plastičnu površinu, a ispod toga vukli magnetom, ta prašina bi se pomerala prateći magnet. 
Tada me je ta metalna prašina podsećala na nekog uplašenog ježa, koji pri tom mrda na moj znak. Toliko o mom znanju fizike. U to vreme sam najviše napredovala u toj oblasti. Pomoću Lego kockica su se pravili novi svetovi, koji su tada bili nevini, šareni, a sve figurice su bile nasmejane. Danas je Lego za moj ukus i suviše agresivan u smislu tema, ali i zbog namrštenih, besni, divljih figurica, koje su nekada bile karakteristične za akcione filmove.
Uopšte, celo to vreme je, gledajući iz ove perspektive, bilo mnogo nevinije. Kada sada pogledam u serijal knjižica o Maji, oduševim se bajkovitim, nežnim i toplim ilustracijama. Čast izuzecima, ali često hladni, beživotni, kompjuterski crteži na mene ne ostavljaju nikakav utisak, osim misli o uludo potrošenom papiru. O crtaćima da ne govorim. Svi oni Diznijevi likovi su isti, klonirani. I svi su nekako matori. Izgleda je postalo sramota biti dete.
Na ulicama se deca nadmeću ko ima bolji bicikl, sa deset godina devojčice znaju najpoznatije marke odeće i šminke. Sada mi je smešno kada se setim da sam u osmom razredu u školskom dvorištu svakodevno na malim i velikim odmorima preskakala vijaču i lastiž, dok su dečaci tapkali sličice i borili se za najlepši kliker.
Vremena su se promenila. Verujem da vreme kojem pripadamo mora da bude najbolje od svih. Ipak, to ne mora da nas spreči da makar ponekad budemo nostalgični i da se setimo nekih pravih vrednosti, koje smo možda zaboravili smanjujući svoj prag tolerancije pred naletima savremenosti.
Ja se sećam osamdesetih. Nadam se da je ovaj tekst pročitao i neko stariji, koji se seća još nečega i ko će se zbog toga uputiti u prošlost. Na sajtu Retroland se okupljaju svi oni koji sabiraju uspomene, a i vi im se možete pridružiti.
