Mirna je, prava letnja noć. Leti noći i nisu zapravo one prave, mračne, puste i nekako depresivne. Leti su noći samo jedna mirnija, prijatnija strana dana, onaj deo dana kada odmaramo od svih onih vrelih letnjih utisaka. Zato mi se u to vreme često ne spava. Nije to nesanica, jer ona sa sobom nosi jedan problematičan prizvuk. To je želja da se ostane budan, jer noć ima toliko toga da pruži.
Mjauuuu… Mauu… Auauuu… Mjuu… Otegao se jedan tužan, usamljen mjauk, koji je iznenada probio tišinu i skrenuo pažnju na sebe, odjekujući među usnulim zgradama. MjauuuuuUuuUuu… kao umiljavanje. MiijuuUuu… kao molba. Mauuuaa… pretnja. Ova mačka je uhvatila svoj ritam, a njena pesma je za mene bila uspavanka. Najzad se smirila. U daljini se čuo samo neki veseli slavuj, u jeku svog malog noćnog koncerta. Sirota maca. Znam da je žensko. Znam. Jer se umiljava. I jer se ne stidi da traži, da zove. Mačke ništa nije sramota, one uvek dođu po svoje. Divim joj se. Meni je i suviše vruće da bi mi bilo do mačora.
I nekako mi je bilo krivo da spokojno ležim u krevetu, već sam izašla na terasu da čujem njenu nevolju, da popričamo kao žena sa ženom. Maca je sedela ispod drveta i mjaukala onako, više za sebe. Gunđala. Frktala. Pa bi opet umilno mjauknula. Već čujem otvaranje prozora, jer neko nije imao razumevanja za njenu priču. Verovatno taj neko misli da mačka preteruje. Ali ona je i dalje mirno sedela i pomislila bih da spava, da se nisu čuli svi oni njeni glasovi. Da, znam, čekaš svog princa. Dozivaš ga. Hej, ne sedi tu pod drvetom, jedino možeš dobiti kofu hladne vode preko svog mekog krzna.
Noćna svetla su se pogasila. I dalje je mrak, ali nebo se polako šara svetloplavim prugama. Jedna po jedna, ptice se javljaju na svoje dnevne dužnosti. Sviće. Dok je još tamno, mačka se nečujno iskrada. Primetila sam samo dva oka kako su blesnula u mraku. Prvi tramvaj je upravo prošao. A mačka je negde nestala. Gde, čućemo sledeće večeri.
