Cvrkutanje

I tako sam se ovih dana prolenjila. Ne, ne, to se drugačije kaže. Pustila sam mozak na ispašu. Inače sam vrlo vredna. Iako ne čitam, ne pišem, ne pravim planove za budućnost i ne stavljam sve na papir, vrlo aktivno radim. Fizikališem. I znate li šta? Mnogo mi prija! Ovo su dani kada se spremamo da zaplovimo rekama, pa sređujemo naš čamčić, naš letnjikovac i naše letovalište. A evo čega novog na Savi ima…

Svakog dana rano izjutra navlačimo majice na kratke rukave, šortseve i papuče i jurimo do majstora, farbara i prodavnica sa raznim alatkama i materijalima. Čega tu sve nema! Često se pitam zašto na tim mestima preovlađuju osobe muškog pola. Možda svim onim bojama žene ne mogu da slikaju sebi po noktima i licu, ali svakako mogu da budu lepše. Iznutra. Može vam se zavtrteti u glavi od svih onih drangulija i od ideja koje vam od njih nabujaju. Jeste, ponovo sam otkrila jedan novi svet. Nedostajao mi je. A svo to bojenje, pranje, poliranje, lepljenje i ostali poslovi mnogo fino utiču na mene. Bolje se osećam, nabacila sam finu boju od sunca i spavam kao beba. Pravi onaj lepi umor. Kao posle celodnevnog sankanja kada sam bila mala.

Na slici sa početka teksta je naša mala, skromna kabina čamca, koju smo Ivan i ja sami oslikali. Kada ležimo, oko nas je nebo, a kroz prozor možemo da vidimo još jedno. Plavetnilo. I ljuljuškanje. Mnogo smo ponosni na našu kabinu. Nema lepše kabine među brodovima.

A ne reci je pravo leto. Muzika, bosa stopala i smeh. Sve je tamo nekako uravnoteženo. Na reku dolaze oni željni odmora i opuštanja, bežanja od svega lošeg što grad nosi. Naravno, tu prozuje i oni koji su stalno željni samo pažnje i iskazivanja svog bogatog džepa, njima je i reka mesto gde mogu da istresu svoje komplekse, ne olakšavajuci se pri tom. Međutim, oni se ne zadržavaju dugo. Jer im je potrebna publika, masa, koje ima samo vikendima, i to u određenom periodu dana.

Svakoga dana nešto novo. Evo šta sam danas naučila:

Marfijev zakon je naš zakon. Posle dugog suvog perioda, prozore smo sa majstorom nameštali po najvećem pljusku i bili mokri kao miševi. Naravno, pošto smo završili, kiša je prestala.

Mladunci guske su žuti, pa kako vreme prolazi, njihova boja postaje bela. Nasuprot našoj zebi, koja je rođena kao potpuno bela, a sada dobija neke žućkaste, neugledne fleke.

Alasi su rokeri u duši, a trenuci ispunjeni narodnjacima su njihovi trenuci slabosti, onda kada su pijani i ne znaju šta im buči u pozadini.

Sok od pomorandže je ukusniji kada ga piješ u tišini.

Psi sa reke gledaju isključivo svoja posla i ostavljaju vas smešnim kada vas nakon svog vašeg kreveljenja Pa gde si tiiii, što siiiii leeeeeep samo bledo pogledaju, odmere i odu svojim putem.

Poljupci i zagrljaji na reci vam prizivaju lepe uspomene, koje sada izgledaju još lepše.

Guske vole O’Cake. Običan, ne čokoladni.

Na reci se vrlo lako zaljubim. Posebno u dugokose muškarce. Imam i ja svojih slabosti.

Reka uvek stoji. Voda je ta koja protiče i ide dalje.

Sada znate gde sam kada me ovde dugo nema. Reka me čini lenjom i nemarnom. Ili se to tako zove u današnjem svetu reda i pravila. Ali ponekad shvatite da ništa specijalno ne propuštate. Kada odmarate, posle budete nekako bolji. Ovo će biti jedno mnogo lepo leto. Pokušacu to i na vas da prenesem.