Cvrkutanje

‘Ajde sada da mi neko kaže da nikada nije postavio svojima ovo pitanje kada je bio mali. To nekako spada u dečju klasiku. Odgovor nam je svima dobro poznat: da bi porasla trava i cveće, pa i mi, da bi sunce lepše sijalo, da bi se nebo isplakalo i da bi mu tako bilo lakše… Kako rastemo, otkrivamo šta još kiša može. Ja sam malopre došla do još jednog saznanja o moći kiše. Toliko sam srećna što sam to otkrila, da sada sedim, pokisla i mokra do gole kože, pokušavajući da to nekako i sročim.

Prošlo je neko vreme od kada sam se ponovo osmelila da krenem na trčanje, jer mi to nije dozvoljavala novostečena alergija na neku misterioznu supstancu. Super je trčati uveče. Na keju pored reke. Dok cvetaju lipe. Po utabanoj stazici u travi, dok vas slavuji skriveni u žbunju pored kog prolazite bodre svojim šarenolikim glasovima. Trčanje u dvoje. Uhvatite zajednički ritam i mogli biste tako dok ne stignete na kraj sveta. Ili dalje.

E sada, najlepše stvari se dešavaju potpuno neočekivano. Drveće je počelo ritmično da šušti. Kapi su tapkale po lišću i činilo se da to tapkanje prati i naš ritam. Osluškujem. Ritam je sve brži.

- A da se sakrijemo pod neku krošnju, čisto dok malo ne prođe? Ne znam koliko bi valjalo da ovako vrući pokisnemo…

- To je najgore što možeš da uradiš. Kiša može potrajati celu noć. Samo nastavi da se krećeš. Blizu kuće smo.

Oblak se zaustavio iznad naših glava. A onda se otvorio. Počeo je pljusak. Kada sam nakon dugog udaha otvorila oči, našla sam sebe kako letim preko bara, potpuno mokra, otežala od vode. Više nismo džogirali, ne ne, nije to bilo trčanje. Smejali smo se kao blesavi, uskakali u one najsočnije bare, raširenih ruku se kretali u cik-cak, i naravno, smejali se kao ludi.

- Ej, Milice, je l’ si pokisla?

- Samo malo, čisto površinski. Kuća ne može biti tako daleko.

E, baš me briga. Prepuštam se. Zašto se suprotstavljati? Neću da kukam. Neću da se plašim. Naše mame bi rekle da nismo normalni. Da možemo da navučemo upalu pluća. Doktor bi mi rekao da od mokrih nogu mogu da dobijem upalu jajnika. Komšinica da može da nas stigne neki grom jer se preterano krećemo. Instruktori fitnesa da se možemo okliznuti i da je tada možda trebalo da iskoristimo mokru zemlju kao odličnu podlogu koja čuva naše zglobove.

Ali oni možda ne znaju da kiša može da leči. Da su smeh i pesma na njoj blagotvorni. Da nas može izbaciti sa utabane staze i odvesti na neku nepoznatu stazicu, punu iznenađenja, koja u nama dotakne usnulu maštu. Sećate li se kako je u Velikoj ribi Ed Blum skrenuo sa glavnog puta i otkrio grad Spektar? Kiša može da osveži uspomene. Da, kiša spira. Skida sve naše maske. Mokri, ogolićeni, bez šminke, dok se ocrtava svaka linija na telu, jurcamo kao mala deca.

Kada mi jednog dana dete bude postavilo pitanje iz naslova teksta, imaću spremam odgovor. Kiša pada da bi protresla, oživela usnulu prirodu. Da bi nas usrećila.