Sedeći juče na svojoj terasi i čitajući knjigu, odjednom sam začula tutnjavu sa Save, koja mi je toliko blizu, da bih mogla da je vidim, samo da mi je stan okrenut na tu stranu. Bubnjevi. Je’n dva. Je’n dva. ‘Si ga priključio, aman? A zatim se bojažljivo javila i gitara. I tako poznat glas. Brzo sam se obukla, sela na bicikl i odvozala se do Teatra na Savi. Hrleći ka muzici, sve srećnija, pored reke otkrila sam - Partibrejkerse.
Ove godine Novi Beograd slavi svoj šezdeseti rođendan, a Partibrejkersi, kao grupa koja je svoju karijeru započela upravo u jednom od savskih blokova, nije mogla da bude srećnije rešenje za ovo malo slavlje. Koncert je trebalo da se održi još u aprilu, na Aprilskim danima Novog Beograda, ali loše vreme to nije dopustilo. Sinoć je bilo nešto drugačije. Iako ne tako toplo, bilo je vedro i bez vetra. Koncert na otvorenom. Ima li šta lepše?
Pozitivna energija se slobodno širi prostorom i putuje gomilom mladih, masnih rokera, rekreativaca koji su se tuda zatekli i ne znaju šta ih je snašlo. Sredovečnim ljudima poigrava brk dok se sećaju svoje mladosti i tih “zlatnih osamdesetih” i dok čvršće stežu ruku svoje žene. Mlade mame pokušavaju da levitiraju između đuskanja i jurcanja za svojom nestašnom decom, koje je sinoć bilo u ogromnom broju i koji su doprinosili atmosferi svojim stalno novim igrama i trčkaranjem.
I, iako nisam vatreni obožavalac ove grupe, muzika i duhoviti Cane (”Zamolio bih majstora sa kokicama da malo ‘oladi. Do kraja koncerta će mi biti masna kosa.”) povukli su me da ostanem do kraja. A nisam ni zažalila. Kao šlag na tortu došao je vatromet. Lep, bogat, praskav, veseo vatromet. Sa svih strana divljenje i radosno vrištanje. Među tim glasovima sam bila i ja.
Večeras su Partibrejkersi u Novom Sadu. Željeznički park - Block Rock Fest, početak u 21h. Nadam se da ćete se i vi lepo provesti.
Kada treba, naravno…
