Cvrkutanje

Ne nadaj se. Samo sam došla da vidim kako si.
Vidiš kako loše utičeš na omladinu.

Pa ima svoje čari u tome da se skloniš sa strane i osamiš. Na kraju krajeva, znam da mi sada ovo nećeš poverovati, ali to ČAK i ja ponekad volim. Sve češće, kada bolje razmislim.
Ali to ne znači da je neko depresivan.
A taman si se poradovao da ću da pristupim tvom klanu.

Da, da, znam. Nažalost, imam i ja svoje trenutke kada mi se zacrni. Ali brzo je prošlo. Tačnije, čim sam ovo napisala, prošlo je.

Grad se nameće kao jedino rešenje za ono što danas predstavlja normalan život. Mnogo lažnog sjaja i bespotrebne tenzije. Da bi stvorio samo kulise iza kojih se odvija pravi život.
Ali grad i ne ostaje u svojim granicama, već se njegovi uticaju šire i na prirodu. Ostaje nam jedino da nađemo ravnotežu. Da od urbanog uzimamo ono što nam je potrebno, a u prirodi da nađemo utočište. Balans je umetnost. I umeće. Pa ko nauči, neka nam prenese.

Mislila sam na ravnotežu koja se tiče čoveka, na unutrašnju ravnotežu. Danas ne bi opstao u divljini. Mislim da je suvišno o tome i da počinjem. S druge strane, potpuno gradski život uništava čoveka, kap po kap, iz dana u dan, dok na kraju čovek ne izgubi sebe, svoje nagone i zdravlje. Mislim da treba naći ravnotežu u pronalaženju sebe s jedne strane u gradu, a sa druge strane begom u prirodu. Kada već ne može potpuno prirodno, neka se prirodom obnavljamo.

Inače, mislim da niko ko živi u gradu ne daje prirodi onoliko koliko od nje uzima. Uzima od nje mnogo, mnogo više nego što joj daje. Koliko god se mi trudili da budemo skromni, prirodu skupo koštamo. Skoro sam radila jedan test na tu temu, zvao se Koliko Zemlja vam je potrebno za život? ili nešto slično. Za mene je rezultat bio poražavajuć. Ja od mesa jedem jedino ribu i piletinu, i to jednom nedeljno, potpuno sam ekološki tip, bacam svoje đubre i skupljam tuđe, ne pušim (ne pijem, ne drogiram se), automobilom se vozim samo kada moram, inače koristim bicikl i td… E, rezultat je za mene bio da bi mi bile potrebne dve i po Zemlje, podrazumevajući pod tim njene resurse. Šta je onda sa mnogima koji se ponašaju daleko gore, da ne kažem da nemaju svest o nekim stvarima?

Odlično što si pronašao takvo mesto. Ja ne mogu da kažem da ne volim Beograd. Zapravo, emotivno sam vezana za neke njegove delove, a bez reka ne bih mogla. Dakle, postoji nekoliko vrlo važnih razloga koji me drže ovde. To nije posao, jer sa svojim poslom mogu da sedim i na krovu nekog salaša i da ga radim. Ili na nekom ostrvu.

Često i kada pomisliš na neko mirnije i finije mesto, bez svih onih detalja koji ti zagorčavaju život u gradu, setiš se da si i dalje u istoj zemlji, sa ljudima sličnog mentaliteta, u kome ima dosta i negativnih stvari.

Ko zna, jednog dana… Treba tražiti mesto gde ćeš se osećati prijatno, gde ćeš imati svoj mir, ali i uslove za napredak. E, to je harmonija.

Ja sam se odavno ogradila od svih mogućih političkih upliva u svoj život. TV nemamo, a nisam ga gledala ni nekoliko godina unazad, od kada sam počela da živim sama. Radio nam stalno ide u pozadini, ali uglavnom Virgin ili neki gde je samo muzika. U grad ne idem tako često. Novine ne čitam, osim onih onlajn, a i tu biram koji ću odeljak. Čisto da se informišem. E, jedino ne mogu da isključim sanduče za poštu. Tu sam naspemovana. )

Da, da, to je stara dobra priča o uslovljavanju. Baciš đubre, dobiješ packu, zacviliš i više ti ništa slično ne padne na pamet. Nažalost, kada nema svesti, strah je jedini način za dresiranje. Ali pošto funkcioniše u mnogim zemljama, ne znam zašto ne bi kod nas. Samo da vidimo još da li se nekima isplati da zakoni uopšte postoje…

Za sada je Srbija moj izbor. Nisam ni u nekom periodu da mogu da premišljam i isprobavam. Mogla sam možda pre više godina, ali sve u svoje vreme. ) Mentalitet je uglavnom ono što mi ovde najviše smeta. Sve ostalo se nekako i da rešiti… Ali kao što i sam vidiš, iz svega crpim ono što je najbolje. Sreća leži u tebi, ostalo su samo kulise. )