Cvrkutanje

XI Beogradska rolerijada će biti izvozana 6. i 7. juna.

Lepo se provedite.

Gledamo se moja zebica Pipi i ja oči u oči. Ona nervozna, čupava, namrštena. Češe se jednom nožicom koju ja, posebno ovako dalekovida, jedva i da vidim ako nemam naočare. Trese perje. A ja nisam ništa bolja. Ne tresem perje, ali sam džangrizava. U glavi hiljadu misli. Pundravci mi ne daju mira. Ne mogu da sedim na jednom mestu. Posle kraće rasprave, Pipi i ja smo zaključile da je caka u - proleću.

Ne znam jesam li postala razmažena. Muka mi je kad treba da idem u grad. Ne mogu više da podnesem gužvu, sivilo, gladne pse na pločniku koje poneki idiot u prolazu šutne, ljude koji šetkajući pljuju i češu se. Iznerviram se kada mi stari auspuh baci crni oblak u lice. I kada mi nalickana kola ne dozvoljavaju da u miru pređem ulicu. A ponajviše, ne mogu da podnesem saobraćajni kolaps…

Danas nas je iznenadilo prolećno nevreme. Šibao je jak vetar, nebo se zacrnelo, ptice se uznemirile, kao i deca, koja su svojim vriskavim glasićima dizala još veću prašinu. Po takvom ludom vremenu volim da pomislim da apokalipsa kuca na vrata, jer moja mašta voli da se igra. Odjednom, u daljini ispod crnih, ljutih oblaka, pojavila se jedna tamna tačka. Da li je to neka raketa, avion, crna rupa?! Nije - to je balon!

Za Šarlot je to prva noć u internatu. Ali kada se probudi, devojčica u krevetu do njenog nije osoba koja je u njemu spavala sinoć. A i nova zgrada napolju se izgleda promenila u ogromno, crno kedrovo drvo! Šarlot je nekako skliznula u prošlost…