Cvrkutanje

I can’t believe the news today. Oh, I can’t close my eyes and make it go away…Noćas nisam spavala. Pa i onda kada bih počela da padam u san, pred oči su mi izbijale neke mutne, nejasne, u crno obojene slike. Sanjala sam kako pečem palačinke, i kada treba da ih okrenem, one se drže zalepljene za dno, a zatim počinju da crne po ivicama, nagrizanje se širi, dok konačno one ne počnu da gore stravičnom brzinom… A ja samo stojim, posmatram nemoćna ovu scenu i panično pokušavam da sredim situaciju, da uradim nešto, dok se na kraju, užasnuta, ne predam, nikada ne uspevajući da se pomirim sa činjenicom da neke stvari nikada neću uspeti da razumem i da nikada neću moći da utičem na situaciju kako bih pomogla onima kojima bih volela.

Postoje stvari u kojima nikada ne možete da vidite ništa pozitivno. U kojima ne postoji ni končić ružičastog. A koje su toliko bolne da ih ne možete preskočiti, da se pravite da ih nema, da se nikada nisu desile i da će sve to brzo proći.

Tragedija nedeljom se ponovo desila. Kafić Laundž (Lounge cafe) u Novom Sadu je umro izgorevši u požaru i za sobom poveo još mnogo mladih ljudi. Ne, i jedan bi bio mnogo. Ovo je previše. A umro je kao žena proglašena za vešticu u srednjem veku. Surovo, glupo, beskompromisno, nedostojno… Uvek osetim bes do suza kada pomislim na nepravdu tog perioda, ali je sada i taj bes zamro. Nemam na koga da se ljutim. Ne postoji dovoljno dobar razlog ili izgovor za ovo što se desilo. Ne mogu da poverujem da su Srbija, jambolija, zakoni, klinačko zezanje ili skučen prostor dovoljno moćni da ovo naprave. Svako objašnjenje pada u vodu. Ništa mi nije jasno.

Žao mi je tako lepog, neobičnog i druželjubivog mesta. Žao mi je mladosti i onih koji su je tamo ostavili. Žao mi je zbog njihove užasne, prerane, do granice ludila neočekivane smrti. Žao mi je zbog trauma svih onih koji su se tu našli. Žao mi je što smo izgubili tlo pod nogama. I kompas. Žao mi je što je tuga svuda oko nas.

Novi Sad je za mene uvek bio mesto oduška, mesto gde odem kada mi je svega dosta, gde uvek vidim nešto lepo, gde uvek upoznam ljude vredne poznantstva, gde sam se ponovo zaljubila i shvatila koliko sam srećna. Laundž je jedno od mesta na kojem sam se smejala, mesto koje me je odvelo u drugo vreme, gde sam bila spokojna i gde sam mogla istinski da uživam. Zar je moguće da danas niko nigde nije siguran? Da ne može da se opusti? Da čak ni dobre namere da se isplanira lep izlazak ne mogu da prođu nekažnjeno? Da priroda, ili ko već, ne bira ni ljude ni način da ih kazni? Žašto je to tako?

Ja sam svoja pitanja postavila. Plašim se da je i moje odgovore progutala vatra. Biću srećnija ako mi neko pomogne da ih nađem.

Nadam se da će kvalitetna mesta i super ljudi naći načina da opstanu. U suprotnom, ne znam gde sve ovo vodi.

I ponovo… drugim povodom…