U poslednje vreme me budi dečja graja. Klinci iz komšiluka već u sitne jutarnje časove potpuno pripremljeni izlaze iz svojih kuća, nakon slatke noći, pune snova o uspehu i slavi. Svi će oni biti male Ane, Jelene, mali Novaci. Svi će oni igrati pred hiljadama, ma milionima ljudi. A mi ćemo im se diviti. Molim za aplauz.
- A daaaaaaj i meni malo… – reče klinac koji je pre nekoliko dana dobio od mame dozvolu za prvi samostalni izlazak iz kuće, da se napolju igra sa drugarima. Ima oko 4-5 godina.
- Ma beži bre, ne može! Darko dobija reket sledeći, posle idu Mirko i Stanko, a kasnije igramo dubl. Ne smetaj nam! – odgovori mu jedan od predvodnika ovog hrabrog tima. To je stariji momak, do 6 godina. Nekako uspeva da drži reket u ruci, a kadkad se i saplete o njega.
- Ali, eto, samo jednom! Samo jedan poen! Majke mi, odmah vam ga vraćam! – uporan je klinac. Mislim da će od njega biti nešto.
Ovi ga više ni ne slušaju. Sklanjaju ga rukama i nogama, jer im smeta u ovom ozbiljnom poslu. Odlučni su i istrajni. Vredno vežbaju. Posvetili su se svom cilju i gledaju u dedin stari, drveni, izlizani reket sa žicama koje vire, kao u amajliju. Ponekad ga i poljube, posebno onda kada, zahvaljujući njemu, loptica završi kod teta Mare na terasi ili u šimširu, što znači dobitni poen.
Mali ide unaokolo, pokušava da bude deo društva. Levo, desno, malo po malo, on se najzad doseti:
- Hej, slušajte me! Imam ideju! Slušajte… – predlaže svojim ozbiljnim drugovima. Klinci se odazivaju, jer ko zna, možda ima neku novu vest, nešto što oni ne bi smeli da propuste.
- Evo, vi slobodno igrajte… a ja ću da vičem AaAaa! (misleći pri tom na poznato stenjanje igrača pri izvođenju udaraca)
Kakva ideja! Mali me je oborio. Ne znam da li su mu dopustili da bude stenjač, jer sam ušla u kuću da širim dalje ovu zanimljivost. Nova zvezda je rođena.
A Novak Đoković je danas postao naš prvi teniski šampion. Kada je, u poslednjoj rundi, Tsonga izbacio lopticu u aut, naša poznata malena ekipa, danas u još većem broju, izletela je napolje da vežba. Kiša je padala, ali oni su, prvo bacivši petarde da iskažu svoju radost, nastavili da radom.
Ali, oni nisu jedini. Sigurno ste i vi primetili da se sve više dece i mladih interesuje za ovaj sport. Kada sam juče šetala naseljem i pored reke, iza svakog ćoška, na svakom slobodnom prostoru, bilo je onih koji su igrali tenis. Bilo je i onih koji su pokušavali da igraju na biciklističkoj stazi dok nema biciklista.
Drago mi je što su ljudi poput Noleta, Ane Ivanović i Jelene Janković idoli velikog dela mlade populacije Srbije. Sve što sam od njih videla bilo je krajnje pozitivno. To su obrazovani, lepo vaspitani, uporni i borbeni ljudi, a povrh svega imaju mlad duh. Moram priznati da su na neki način oni i moji idoli, jer mislim da od njih možemo svašta da naučimo. Pored istrajnosti, sportskog života, otvorenosti i gore navedenih osobina, jedna od bitnih je i podrška najbližima. Njihova snaga (kao i naša) krije se u nama i mi smo za nju odgovorni. Ali, sve je lakše kada imamo nekoga da nas voli i pruža nam podršku. Uspeh tada ne može da izostane, ma kakvi da su uslovi u kojima se nalazimo i kakva god da je država u kojoj živimo.
