Cvrkutanje

Sve čestitke našem mladom šmekeru! Želimo mu da i dalje nastavi da hara teniskim terenima, igrom, imitiranjem, zabavom i pesmom! Nole, Ana i Jelena su pravo i prijatno osveženje za sve nas!!

U poslednje vreme me budi dečja graja. Klinci iz komšiluka već u sitne jutarnje časove potpuno pripremljeni izlaze iz svojih kuća, nakon slatke noći, pune snova o uspehu i slavi. Svi će oni biti male Ane, Jelene, mali Novaci. Svi će oni igrati pred hiljadama, ma milionima ljudi. A mi ćemo im se diviti. Molim za aplauz.

Kada je moj jako dobar prijatelj konačno video ovaj moj blog, optužio me je da patim od neumornog i bolesnog optimizma. Da, to je moja dijagnoza.

Početkom novembra prošle godine, Ivan i ja smo razmišljali da je bilo već krajnje vreme da posetimo neku planinu. Nakon što smo napravili detaljan plan i program našeg putovanja, zaputili smo se u Bugarsku, u njihovo poznato skijalište Bansko. Imali smo ideju da malo odmorimo i, ono što je najbitnije, da osvojimo najviši vrh Pirina, Vihren (2914 m). Mi i naša Lada Niva nismo mogli biti srećniji!

Godine 1998. imala sam taj običaj da svoju maštu rasplinjujem mislima o staroj Engleskoj, verovatno zato što sam tada najviše čitala dela engleske književnosti. Što je najzanimljivije, momak u koga sam tada bila zaljubljena (a danas moj muž :o) ) je otputovao u tu, meni tajanstvenu zemlju, što je pojačalo moju ljubav prema istoj, a i prema njemu. I kada sam konačno dočekala da se vrati, našli smo se u jednom klubu na čaju i iako nije u pitanju bio engleski čaj (koji i danas u našim kafićima spada u ekskluzivno posluženje), imao je više nego prijatan ukus. I sasvim neočekivano, preda mnom je zablistalo nešto što mi i danas izgleda kao da je izašlo iz moje glave – pravo u kalup za modeliranje!